“odakle poznajem senku s kojom živim”

bila sam u bratislavi da poljubim papraca
učinilo mi se za ćoškom promiče jedno lice
za koje se od samog početka pitam odakle ga znam
a nalik je na poznati stisak ruke u mraku pod starim gradom
dok silazim niz stepenice držeći se za nečija ramena
da ne promašim stepenik i skliznem po kamenju
dok su mladi crtali po zidovima neka mitološka bića sa savremnim osmesima dvadeset prvog veka
kafa je bila okrepljujuća razbistrila je trnce u mozgu
mislila sam kako bi bilo dobro da krenem da ga pratim
da ga uhvatim za misao i vežem za sebe do kraja puta
svejedno uselio se taj profil i poznat i stran u isti mah
u moj trbuh koji je zatitrao kao laka plastična igračka po peni plime
mislila sam kao miriše na tek okupano dete
mislila sam kako bi bilo dobro pozvati ga srećo
i kako mu jutrom poljupcima skidam krmelje s vida
i privijem se uz tek probudjen san da ga odgodim da ne prestane
možda sam čak i mislila kako zamišljam njegove ruke
oko moje stasale stidljivosti
i kako puštam sebe u prepuštanje gde se duše vole
čak i kad su izranavljenje prolaznicima
koji ogorčenošću i razočaranjima pokušavaju da satru
sve ono od čega nas je taj tren promicanja profila za oštri ugao
i moje bezbrižne naivnosti detinje do bola
pomislila sam mogu li nam se ispovesti izreći
u bilo kojoj crkvi pred pričešće
a da nas ne razdvoje
i uplaših se i od same pomisli otkidanja od slike u koju udjoh
jer osetih takvu ljubav
kakva me nikada nije toliko opsela
da sam čitavu bratislavu samo po tome zapamtila
posle mi se to isto desilo gledajući fotografiju visokog čoveka
kako drži mikrofon a mačak pored njega prede suton
medj vedjama mu neispeglana tuga celoga sveta stala
odakle ga poznajem
odakle ga imam tu u predelu rebara
otkad znam za sebe
odakle