Povodom 90. godišnjice rođenja austrijske pjesnikinje i filozofkinje Ingeborg Bachmann (1926 – 1973)

Piše: Nenad Obradović (Oslobođenje)

Život pesnikinje i filozofkinje Ingeborg Bachmann kretao se između umetničke, filozofske znatiželje i egzistencijalne neizvesnosti, neukorenjenosti, naposletku – ostao je na ponoru između usamljenosti i strasne predanosti drugome. Taj egzistencijalni rascep započeo je za Ingeborg Bachmann u mladalačkom dobu.

Sa dolaskom Hitlera na vlast, sa jačanjem totalitarističkog mraka i progona drugog i drugačijeg, rasla je u pesnikinji pobuna protiv svake vrste prisile, nasilja i smrti. Tako će dan kada su Hitlerove trupe umarširale u Klagenfurt, njen rodni grad, opisati kao “groznu, opipljivu brutalnost, tutnjavu trupa, uz pesmu i marširanje”. Tada je prvi put u životu, svedočila je pesnikinja, bila zabrinuta za život.

Grč svjedočenja

Rođena u porodici učitelja Matiasa Bachmanna, pre tačno devedeset godina, odrasla je u vremenu opake ideološke turbulencije uspona nacionalsocijalističke ideje. Osim učiteljskog posla njen otac prihvatio se, od 1932. i delovanja u Nacionalsocijalističkog partiji, što je stvorilo nepremostiv jaz u porodici Bachmann. Taj period ostaviće dubok, neizbrisiv trag na njeno umetničko stvaralaštvo. Posle rata posvećuje se studijama filozofije i društvenih nauka u Grazu i Beču.

U vreme kada priprema svoj doktorat na temu kritičkog propitivanja egzistencijalističke filozofije Martina Heideggera, sredinom 1948, susreće pesnika Paula Celana, čiju pojavu roditeljima opisuje ushićenim rečima, ipak oprezno govoreći o njegovom jevrejskom poreklu i tragediji u kojoj je tokom rata brutalno, u koncentracionom logoru, izgubio roditelje.

Život u Beču, ali i filozofska i pesnička delatnost koja je zaokupljala, dovela je Bachmann u situaciju svojevrsnog preobraćenja. I susret s Celanom, koji je pisao o užasima zločina, koji se nadao da će prilikom posete Martinu Heideggeru konačno čuti tu “nadolazeću reč” pokajanja ili osude, držao je Ingeborg Bachmann u posttraumatičnom grču svedočenja. Osim ljubavnog, strasnog približavanja privuklo ih je i nezaboravno iskustvo patnje kojem su svedočili sa različitih gledišta.

Tuđinka o kojoj Celan piše u pesmi “In Ägypten” (U Egiptu) iz maja/juna 1948. posvećenoj Bachmann, u Beču postaje prepoznatljiva kao članica Grupe 47 gde javno čita pesme i publikuje nekoliko filozofskih spisa, posebno o Heideggerovoj i Wittgensteinovoj filozofiji.

Premda nisu mogli jedno bez drugog, u sazvučju između erotskog predavanja i pisanja, rastrzani nemirom neshvatljive jezičke nedostižnosti, u kolopletu nepomičnosti reči, nisu uspeli, kako je to jednom prilikom pisao Celan, da budu tu – jedno za drugo.

Celan nastavlja život sa Giselom Celan, premda i dalje potajno ostaje veran velikoj ljubavi. Završio je u Seni, svojevoljno izabravši smrt, a samoubistvo će pokušati i Bachmann, nakon preseljenja u Italiju i neuspele ljubavne zajednice sa Maxom Frischom.

Posle 1963. živi u Münchenu i Berlinu, dobija nagrade za svoja dela i posvećuje se, nakon brojnih pesama i drama, proznom stvaralaštvu u kojem je prevladavala feministička perspektiva. Isticala je da “pisac opipava oblik sveta, crta čoveka u vremenu” pa je tako u svom osvrtu na boravak u Rimu zapisala da je tamo čula “da neki imaju hleba, ali nemaju zube, da se muve lepe na mršave konje. Da je jednom poklonjeno mnogo, drugom ništa; čula sam da se onaj koji previše vuče lako kida i da jedan čvrsti stub drži kuću sto godina. Čula sam da u svetu ima više vremena nego razuma, a da su nam oči date da vidimo”.

Poezija koju je stvarala Bachmann nastala je iz eremitskog posvećenja stvaralaštvu. Ona je predavala sebe pesmama, davala im je mekoću jezičke savršenosti i odgovornosti. Iz poezije je crpela prozu, koja je, prema kritičarima, bila isuviše poetična. Metaforika i stilistika su izražene kao esencijalnost napisanog, ali je prisutna i svojevrsna prodorna teskobnost, savesnost izrečenog, što je vidljivo.

Ophrvana nagradama i pažnjom, pred kraj života, izbegavala je medije i javno komentarisanje života. Nastupala je protiv nasilja, ideološke ostrašćenosti, pisala je jezikom žene čije je pamćenje neljudsko jer, kako piše u svom tekstu “Udina odlazi”, “Na sve sam morala da mislim, na svaku izdaju i svaku niskost. Na istim mestima sam vas videla; činilo mi se da su ta, nekad svetla mesta – sad mesta sramote. Šta učiniste! Ćutala sam, ni reči rekla nisam. Sami sebi treba to da kažete. Šakom vode poprskala sam ta mesta, da ozelene kao grobovi. Da konačno ostanu svetla”.

Malina

U najpoznatijem romanu “Malina”, s autobiografskom simbolikom, napisaće: “Otvara se prozor, napolju su mračna, oblačna zemlja i jezero, koje je sve manje. Oko jezera je groblje, grobovi su lako prepoznatljivi, nad grobovima se otvara zemlja i mrtve kćerke sa lepršavim kosama ustaju na trenutak, lica im je nemoguće razaznati, kosa im pada preko jedne ruke, desna ruka svih žena je podignuta i vidi se na belom svetlu, šire svoje voštane ruke, nema prstenja, ni na jednoj ruci nema domalog prsta.

Moj otac je učinio da jezero preplavi obalu da se ništa ne bi otkrilo, da se ništa ne bi videlo, da bi se žene nad grobovima utopile, da bi se grobovi utopili, moj otac kaže: To je predstava: Kada se mi mrtvi probudimo”. Svodeći, dakle, književnost na iskonski realizam postratnog sećanja, Bachmann je ostala do kraja verna egzistencijalističkoj poziciji jastva koje pretiče svaku množinu, svaki kolektiv.

Umrla je nesrećnim slučajem, krajem septembra 1973, kada je u stanu u Rimu zaspala sa upaljenom cigaretom. Život nemirnog duha, osenčen plavetnilom životne teskobe, nestao je u vatri koju je sama zapalila. Umrla je od strašnih opekotina, 17. oktobra iste godine, u bolovima, kao heroina jednog vremena, kao tuđinka koja je ceo život pratila trag bezdomništva i lutanja. A nama je nagovestila, u svojoj pesmi “Oročeno vreme”, budućnost bez ishodišta. “Ne osvrći se./Zaveži cipelu./Pognaj pse./Baci ribe u more./ Pogasi vučike!/Teži dolaze dani”.