Piše: Blažo Davidović
Jedina država u kojoj vas živi učine gladnima, a mrtvi vas najedu, čak vas dobro nažderu, jeste Srbija. I kad već mislite da izlaza nema, kad ste sigurni da je Vučić klinička psihijatrija, kad vam je frižider prazan, a djeca plaču jer peti dan za redom jedu plazma keks, vi prošetate do lokalnog groblja, sjednete na grob nekom poštenom Stevanu, Jovanu, Aleksandru ili Katarini, pa izaberete šta bi prvo : svinjski vrat, kremenadlu, pileći batak, pureće grudi, jaretinu, ovčetinu, ima tu i dobrog vina, berba ove ili one godine, šljivovica se podrazumijeva.
A bude i cigareta.
Doduše, jointa nema, to me ljuti, a nema ni pelinkovca, što me čudi.
Ali, sve drugo, tu je…
Ispričaš se pokojniku, malo ga zaliješ kapljicom nekom, ostaviš mu po bataka, dosta mu je.
I natučeš se do boli.
Jedva hodaš.
Vjerujte mi, On sve oprašta. Kad bih rekao Ona, neko bi me ubio i zakopao u vrtu.
A na mom grobu ne bi ostavio ni zeru blitve.
I tako, dakle, vraćaš se sit sa groblja, ulaziš u srpsku stvarnost, okreneš se živima, i ti opet gladan.
A ti onda trkom nazad.
Na groblje.
Jebalomajku.
radio gornji grad 
