JESEN

Odavno već živiš u mom vrtu, mali baštovane
Puževi, ježevi i mačke, svi te prepoznaju
Pravimo se da ne vidimo tvoj fenjer sakriven u žbunu
A kada izraste novi cvet kažemo da ga je doneo vetar

Odavno već spavaš pod mojim drvetom, mali baštovane
Tragove tvojih sitnih stopala jutrom izbriše rosa
Ulice kojima nečujno prolaziš pune su kiše i žudnje
A noću tvoje pseće oči vrebaju pauke nada mnom

Odavno već kopniš u mom telu, mali baštovane
Pretvarajući se da si samo zalutala melanholija
Zaspali su svi prozori, zaspala su stepeništa
Ali ti nikad ne spavaš, dok čekaš beskrajno proleće

Ne priznajući nikom svoj strašni usud, mali baštovane.