Šetao sam juče, prvi put, alejom zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
Prošao sam pored velikana poređanih u krugu od nekoliko desetina metara.
Andrić, Selimović, Crnjanski, Kapor, Duško Radović, Ćopić,
Stevo Žigon, Miloš Žutić, Zoran Radmilović…
Nedaleko od njih Isidora…

Nedavno su im se pridružili Bora Todorović, Nikola Simić i Dragan Nikolić, još stoje cveće i venci…
Još se toliko tu velikana dvadesetog veka međusobno zbilo i ćuti.
Za života im je bila tesna i planeta, a sada im je dovoljno i dvorište.
Koliko velikih reči, gestova, aplauza, koliko generacija je pošlo za njima, nasmejano, zapitano, zagledano…

I?

Ništa.
Zar se čovek rodi da bi umro?
Vratila mi se “Ne daj se, Ines”, a i neizbežna violina kao pratnja toj pesmi.
Vratio mi se dobro poznati Radetov glas, koji jedini zna šifru da je iznese.
Sve je teklo polako, uz sudar sadašnjosti i prolaznosti.
Spoj treptaja svakodnevnice i nemilosrdnog udara vanvremenskog.
Susret malog mene i prohujalog sveta ispred mene, koji se prostirao u daljini.

Ništa ne plaši kao ono što nikada više neće da se vrati.
Izgubljena melodija je zasvirala nakon toliko godina. Začule su se pozaboravljane reči. Vratila se napokon i Ines, još uvek mlada, lepa, nova, još uvek dobro sačuvana od svega onoga što je tek čeka.
“Znam da će još biti mladosti”, kaže Arsen,“ali ne više ovakve.
Neću imati s kim ostati mlad ako svi ostarite.
I ta će mi mladost teško pasti.
A bit’ će ipak da ste vi u pravu.
Jer sam sam na ovoj obali.
Koju ste napustili i predali bezvoljno”

Ne daj se generacijo XXI veka.
Ne daj se Sanja, Jelena, Marija…
Ne daj se Vlado, Saša, Milane…
Ne dajte se.