Piše: Eduard Pranger

– Brzi vlak broj 417 za Kutinu, Novsku, Slavonski Brod i Vinkovce stoji na drugom peronu, prvi kolosijek…
S razglasa, monoton ženski glas najavljivao je polazak vlaka. Sjedio sam u kolodvorskom restoranu s bratićem, glavnim šefom vagonskog ureda.
– Hvala ti Ivane za vino i pozdravi starog. Stvarno niste trebali…
– Ma daj, sitnica. Nek se nađe za Božić. Kako Marija?
– Dobro, puno radi, nikad nije doma pa onda moram malo i ja uskočiti. Skuham tu i tamo, malo usisam…
– Da, da… Vremena su se promijenila stari moj, svi moramo raditi sve – reče i zavrti glavom. – Nije dobro…
Razgovor je zamro.
– Slušaj, daj mi nešto reci. Ova ženska koja najavljuje dolazak i odlazak vlakova, kolku ona ima plaću?
Pogledao me je čudno, s pažnjom i znatiželjom.
– Zašto?
– A pišem nešto o željeznici, pa me zanima. Bez veze.
– Pa da ti pravo velim, nemam pojma… Slegnuo je ramenima i otpio gutljaj piva. Ispod gustih obrva njegov me pogled mjerio.
– Pa otprilike… Ono, kolko bi mogla imat? Tri, tri i pol? Četiri?
– Ne znam, velim ti. I dalje me je gledao podozrivo, onako kako znaju gledati ljudi koji misle da znate nešto što ne biste trebali znati.
Kao da je pogodila da o njoj pričamo žena s razglasa monotono započne svoju recitaciju:
– Brzi vlak broj 521 za Karlovac, Gospić, Gračac, Knin, Drniš, Perković i Split kasni u polasku dvadeset minuta.
– Znaš… Naginjući se preko stola, približio se. – Da mi nisi bratić… Gle, to ti je jedna posebna priča. Mislim, s tom ženskom – rekao je ispod glasa. Ogledavao se oko sebe nepovjerljivo. Onako krupan i velik, u tamnoplavoj uniformi, bio mi je pomalo i komičan. Nisam jednostavno mogao zamisliti da se on nekoga plaši. Osvrčući se uokolo, nastavio je:
– Gle, kolko ja znam nikada niko nije vidio tu ženu! Odmaknuo se, naslonio na stolicu i pogledao me značajno. Mislio sam da se šali, ali je bio ozbiljan.
– Evo, ja sam ti tu osamnaest godina brale moj i cijelo to vrijeme nikada ja tu ženu nisam vidio. Ni-ka-da! I ne samo to, niko o njoj ne želi uopće razgovarat. U početku, nisam ja to ni skužio no jednom davno, ko mladi pomoćnik šefa, zapalo me je da joj par puta odnesem vozni red i neke obavijesti. Dali su mi koverat i ja sam joj ga odnio.
– Gdje?
– Gore, u njenu sobu.
– I?
– Ništa. Pokuco sam i gurnuo omot kroz prorez na pultu vrata, onako ko što mi je šef reko. I otišo, al to mi je bilo čudno. Onda sam se malo zainteresiro i raspitivo. Bilo mi je blesavo, al na pitanja nisam dobio nikaki odgovor jer jednostavno – niko ti o njoj nije htio pričat. Čim bi je spomenuo skretali bi s teme il bi jednostavno odlazili izgovarajući se nekim hitnim poslom. Zapalio je cigaretu.
– Ma daj… Pa šta tu ima tako tajanstveno? Žena ko žena… Radi svoj posao. Navlačio sam ga da nastavi.
– A nije baš tako. Recimo, od tad jedno me je vrijeme baš zanimala. Čak nekolko puta potajno sam čeko pred uredom da izađe. I nisam je dočeko! Aha! Onda sam pažljivo slušo – i znaš šta? Nikad, al baš nikad nisam čuo da bi pogriješila. Uvijek taj isti monotoni glas, bez pogreške, ko automat. Čudo jedno! A vidiš kakav glas ima. Čak ne možeš pogodit ni kolko bi mogla imati godina.
– Pa dobro, mora nekad izaći iz ureda… Kako dobiva plaću i to… Pa nije valjda da je stvarno niko ne poznaje, da je baš nikad niko nije vidio?
– Gledaj: ja sam onda bio klinac, no prije par godina razgovaro sam s Tolićem, glavnim otpravnikom. Bila je nekakva proslava, Dan željeznice, ne znam. Uglavnom, malo smo popili i ja sam ga pito o njoj. Ko, bilo bi fino da je i ona s nama, i tako, te fore… Sjećam se samo da mi je tada reko da je ona bila tu kad je i on došo. Bogtetvoj! Zamisli! Tamo negdje šezdesetih, šezdeset petih. I da je isto tako i on, kao mladac, istraživo. I ništa. Odusto je! Navodno, priča se da je i njena stara radila tu prije nje i šta ti ja znam, uglavnom, sve mi je to nekako mutno i tajanstveno, al s vremenom, prestalo me zanimat. Ništa ne pitam i nije me briga, eto. Dotočio je pivo u čašu, ispio do kraja pa zagasio cigaretu i pozvao konobara.
– Čuj, ako misliš pisat nešto o ovom nemoj mene ni slučajno spominjat, dobro? Znaš da sam u sindikatu. Baš mi ne bi trebalo da me neko vuče po novinama…
– Ne, ne. Bez brige. Nego…. Jel bi bio problem da odemo malo do nje, do njena ureda? Par minuta, samo da vidim…
– Pa nema se šta tu vidit. Vrata ko vrata, bez veze.
Konobar je došao i nakon malo natezanja uspjelo mi je da platim.
Kroz labirinte hodnika došli smo do malog lobija. Stepenice su vodile na kat. Uokolo, stari ormari pretrpani papirima i starim registratorima. Vonjalo je na plijesan i poliš za parkete. Dugačak uzak hodnik osvijetljen samo golom žaruljom, bez prozora. Na kraju – vrata, prljavo-bijela s mliječnim staklom i prorezom za poštu iznad malenog zatvorenog pulta. Približio sam uho tik do stakla no ništa nisam čuo. Ivan je stajao sa strane. Uto, negdje dolje s razglasa na peronu začuo se poznati glas:
– Poslovni vlak broj 700 za Karlovac, Generalski Stol, Ogulin, Moravice, Skrad, Delnice Fužine i Rijeku polazi sa trećeg perona, drugi kolosijek…
Zaustavio sam dah. Koliko god se trudio nisam u sobi čuo ništa. Ni šum. Napeto sam osluškivao. Baš ništa. Pogledao sam Ivana, a on je samo slegnuo ramenima.
Nekoliko minuta stajali smo tako u tišini, a onda smo se okrenuli i otišli.