Piše: Stefan Simić

Piše mi Sloba električar, veliki ženskaroš iz ovih krajeva, kako je u Sloveniji služio vojsku i…
– Jel znaš ti, dobri moj, da sam Melaniji Tramp bio prvi dečko. Znaš kako trčala za mnom, još ne može da me prežali. –
– Ma daj – rekoh mu
– Majke mi. Bila dosadna, davež, cela kasarna nije mogla da spava od nje. A i nije bila neka riba, iskreno, imala malo istureno dupe i noge na X. Nego znaš ti kakve su Slovenke… –
– Kakve – pitam ga zbunjeno neupućen u Slovenke.
– Kako kakve? Kakvo je to pitanje. A Melanija videlo se još tada da voli jake muškarce, kao što sam… –
– Kaš što si ti na primer, da pogađam. Pa nije mogla sa tobom da se izbori, mnogo si jak, pa se nameračila na slabijeg Trampa, on joj je mera. –
– Nisam ja to reko ali… Nego, jel si ti video onu sliku kada Melanija maše? Znaš kome je to mahala? –
– Nemam pojma. Ljudima. Narodu. Kamerama. –
– Ljudima, narodu, kako si ti dečko glup. Mahala meni, sigurno rekla u sebi – Slobo, vidi me, gde sam a ti me nisi hteo. –
– I, što te ostavila? Tramp služio vojsku u drugom bataljonu i… –
– Ma kakav crni Tramp. Slušaj, ni dan danas moja Melka, tako sam je zvao, ne može da se pomiri sa sudbinom što nije sa mnom. –
– Ima logike. –
– Sve ono što se slikala gola, radila, muvala tamo, vamo, zbrisala u Ameriku, to radi samo da mene zaboravi ili da bi meni skrenula pažnju, nema druge. –
– Što niste više zajedno? –
– Kako što? Sreo sam moju Dušku, znaš ti šta ti je Duška za nju? Ehh… Duška ti je u naše vreme bila… Mada je i sad, kad se sredi, k’o pucka. –
– Ma tebi je krivo što nisi više sa Melkom i sada tu… –
– Šta krivo, čuj ti njega, sada da je pozovem odmah bi sela u džambo džet, napustila Belu kuću i došla pravo kod mene. Nema veze što je selo, ljubav u džep ne gleda. Ni u ljubav ni u drugi atributi. –
– Da, da, tesno tamo u Americi…
– Jest tesno, nego šta. Nego jel znaš ti kakva je Melanija bila u krevetu?
– Nemam pojma, nisam bio u prilici… –
– Naravno da nemaš pojma. Znaš ti kakva je to žena? To nije žena, to je avion bre… Ma ne avion, to ti je tornado, ma ne tornado, to ti je vulkan i to kad se iznervira… –

Piše mi Sloba da je bio prva ljubav Melaniji Tramp, ubeđuje me satima i možda je stvarno bio. Piše mi kako su se upoznali, šta su sve radili, kako je bila ludo zaljubljena u njega, kako je i sada, sigurno, samo što ne može da joj se vrati zbog Duške.

Ipak, ne bih da prenosim dopisivanje u celosti da ne ispadne neki diplomatski spor između dragih nam država.

– I tada bila moćna? – pitam ga kroz šalu
– Nego šta, ceo grad u kome je živela znao za nju. Ej, kada Melanija prođe… –
– Kako ste raskinuli? Nije znala da se ljubi, šta? –
– Ma duga priča, znaš, pojavila se Monika Beluči. –
– Monika??? Nisi valjda i I sa njom bio – pitam ga
– Jok ti si bio? E, mali moj, kada bi ti znao sa kim je sve bio čika Sloba. –
– Nisi valjda i sa Mišel Fajfer? –
– Koja ti je sad pa ta? Ček, ček, sećam se, čini mi se da mi slala zahtev za prijateljstvo pre neki dan ali sam je odbio, ne primam anonimuse za prijatelje. –
– Da, da, logično. –
– Nego slušaj ovo. Kada god dođem kod Melanije, kući, svi njeni ustaju. Nedeljama trajale pripreme za moj dolazak. Cela njena ulica me dočeka i familija, šira, uža, svi. Znaš kako me poštovali. Kakav crni Tramp. Kakav predsednik. Kakva Amerika. –
– Da, da, verujem ti, ipak si ti Sloba a ne tamo neki Tramp… –
– Znaš bre šta sam ja bio tada za njega? Tito, lično! Čitaj ovih dana intervjue sa njom, videćeš kada pomene tvog čika Slobu, čika Slobu Srbina, kao njenu najveću motivaciju i inspiraciju. Videćeš, pazi šta ti kažem. –
– Sigurno, sigurno! –
– Eee seća se ona kada sam bio u njenoj deželi u vojsci… –

Sloba je dobar čovek, pravi Srbin ali dobro i laže. Doduše možda se stvarno simpatisao sa Melanijom, da ne grešim dušu. Znaš ono, preko komšijske tarabe i sada od toga pravi predstavu.

Ko zna šta će i sa mojim ljubavima da bude kroz nekoliko decenija, sa kim će da završe i šta ću sve da pričam klincima preko interneta.

– Mali da li ti znaš kakva je Melanija u krevetu – nastavlja
– Kakva – pitam ga
– Bomba! Ne, bomba, nego seks bomba, jel znaš ti kada ona… –
– Čika Slobo, nemoj da se ljutiš, ne zanima me – pokušao sam da se odbranim
– To te ne zanima, ne zanima te kako sam skinuo najmoćniju ženu na svetu, ja, Sloba Srbin, Sloba Električar… E mali moj, zbog toga ova zemlja propada, što ne prepoznaje i slavi prave heroje, što od nas ne uči a ne od vas balavaca… –

Nastavlja Sloba da mi prepričava iskustva, avanture i na kraju završava

– I na kraju smo sreli Trampa, zaljubio se u nju do ušiju, bilo mi žao dečka, Amerikanac, dobar lik, malo tupav al’ nije dečko kriv, šta će, takva mu priroda… –
– I, kakav si sada sa Trampom? Jel zazire od tebe? –
– Čuj zazire? Nego šta. Video si u novinama, stalno se izvinjava Srbiji. To se meni izvinjava, zna on da ne može Melki da pruži kolko sam ja mogao, zato se i izvinjava, pošten čovek, iskren. –
– A Duška?
– Ma šta Duška, ne bi ona njega ni pogledala, kakvi pusti dolari. A Tramp meni veruje i dan danas, zvaće me, siguran sam, za savetnika ili u senat, nego odbiću ga, nemam pametnija posla nego da se mlatim tamo po Amerike. A i ne bih zbog Melke… Kada bi me videla sve bi joj se vratilo, nego znaš onu pesmu – prva ljubav zaborava nema, aaa! –

E, izvini, moram da idem, zove me Duška na ručak, ajd će nastavimo. Spremila pasulj, prebranac, onaj sa suva rebarca, taj obožavam, bila danas babina penzija, deseti pa da se malo počastimo…

Posle ti šaljem slike sa Melanijom, videćeš, ako Sloba laže slike ne lažu.

Slušaj ti tvog čika Slobu i daleko će doguraš.

I ako ti nešto treba u Americi, slobodno kaži, evo mi ga Tramp na četu, na drugoj liniji, dosadan ko ova jesenja kiša ali šta ću, moram da ga trpim, još ga grize savest što razdvojio Melku i mene pa gleda na svaki način da mi se uvuče…

Čekaj bre Duška, evo, idem, što si dosadna. O, lude li žene.

Ajd zdravo.

– I da – ne zaboravi – ono kada je podigla tri prsta, to je zbog mene uradila, seća se ona mene, moja Melka, njenog Slobe Srbina… –