Piše: Blažo Davidović

Jer, svi smo u podznaku rak, teturamo samo natraške, kao dežurni promatrači Božje nivelacije koja će, tako temeljito i prokleto sigurno, sve dovesti na nulu, na ništa, na zaborav i puko sjećanje. Jer, svi smo u podznaku ljubavnici i ljubavnice, crvenila na poljima maka,crnila jaka, prejaka u mozgu uskovitlana, a duše zamantane na orkanskom vjetru ljubavi, one čiste, jednostavne, jasne i časne da zaboli.
Jer, svi smo u podznaku rak.
Pismeni umiru sa zarezom.Nema kraja. Nema točke. Od tebe pismenije i jače nema. Onaj kauč, znaš, kojeg sam zapalio cigaretom u pet ujutro, dok smo čekali Tanju sa friškim kruvom, taj kauč, znaš, nikad ti neću platiti.Jebeš kauč, rekla si. Gledali smo se u oči i smijali se.
Oprosti na svemu i odmori se, zaboga, odmori se već jednom.
I piši, piši kao nikad. Znaš one pjate koje si razbijala noću, dok su ti misli razdirale dušu?
Taj zvuk mi lupeta. U glavi mi zvoni. Bapala, bum, tras, krc, ding, prfkagggrhk. Pjatima po glavi udarala si me. Posebna, divna si ti, jube moja, nema kraja, pismeni umiru sa zarezom.
A svi smo u podznaku rak i teturamo natraške.