Milovan Đilas: Dan kada je nastala Jugoslavija

Urednikdana29 studenoga, 2016/Komentari zatvoreni

Vijećnici II. zasjedanja AVNOJ-a – grupna fotografija s Titom

Na dan koji se nekada slavio kao Dan Republike, iz knjige Revolucionarni rat Milovana Đilasa prenosimo sjećanja na 29. novembar 1943. godine. Tada je na Drugom zasjedanju Antišašističkog vijeća narodonog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ) u Jajcu donijeta odluka o stvaranju federativne Jugoslavije, a Vrhovnom komandatu Narodno-oslobodilačkog pokreta, Josipu Brozu Titu, dodijeljen je čin maršala.

…Naglo jačanje našeg položaja i naše uloge naveli su Britance da prihvate našu vojnu misiju. Ta misija je imala – s obzirom na britanske tendencije da se ratosiljaju kompromitovane kraljevske vlade – širi politički, pa tek vojni značaj. Partizanska vojska je time i formalno priznavana za jedinu koja se bori protivu Nemačke: pripremanje priznavanja ustaničkih vlasti bio je zadatak važniji nego neposredna vojna pomoć.

Za šefa misije bio je u početku predviđan Vlatko Velebit, koji je već bio savladao i engleski. Ali je uskoro Lola Ribar pokrenuo dobijanje nove dužnosti – umesto sekretara Saveza komunističke omladine: osećao se već prezrelim za omladinski rad, a ukazivale su mu se i šire mogućnosti. Najpre je on to pokrenuo u razgovoru sa mnom i Rankovićem, a potom smo mi dvojica pridobili Tita i Kardelja. I Lola je znao engleski. Tako je i određen za šefa misije: Velebit je to prihvatio staloženo, budući da nije bio sujetan, a Lola je bio član CK.

Misija je trebalo da poleti 27. novembra s Glamočkog polja avionom dornier 17: dva dana pre Drugog zasedanja AVNOJ-a, ali bez neposredne veze s njim. Taj avion su na našu teritoriju dovezli prebegli domobranski avijatičari. Ali baš kad se misija sabijala u avion – naleteo je izviđački avion roda (Storch) i počeo s bombardovanjem i mitraljiranjem. Lola je iskočio iz aviona, ali je baš tada eksplodirala bomba i ubila ga: bio je smrtonosno pogođen u glavu i na još dva mesta, na nekoliko metara od aviona. Poginuli su i dva britanska oficira i jedan partizan. Poginuo je i jedan pilot, na mitraljezu u tureli, a Velebit se s mukom izvukao iz repa već zapaljenog aviona. Nije utvrđeno da je neprijatelj znao za polazak misije, inače bi napad organizovao bržim i naoružanijim avionima.

(…)

Lola je poginuo izjutra, a mi u Jajcu smo to saznali već istog dana, oko podne. Muk i ojađenost su proželi članove CK, osoblje Vrhovnog štaba i ustanove u Jajcu – čim se raščulo o Lolinoj pogibiji. A raščulo se odmah, premda su užas i neverica prigušili glasnost i opširnost. Lola je bio najmlađi i prvi iščupan iz grupe srođene oko Tita, s vođstva revolucionarne omladine – u trenutku koji smo svi pripremali i osećali kao istorijski. I kao u nekoj antičkoj drami, istorijsko zbivanje se preplelo s ličnom tragedijom. Istog dana u koji je Lola poginuo, stigao je iz Slovenije njegov otac dr Ivan Ribar, predsednik AVNOJ-a – razgaljen utiscima, razgovoran o preksutrašnjem zasedanju… Mesec dana ranije poginuo je u Crnoj Gori i mlađi sin dr Ribara, slikar Jurica: Lola je to takođe znao. U dogovoru s Lolom, starom Ribaru to nije saopšteno – ostavljeno je da to učini Lola u pogodnoj prilici. Sada je i Lola bio mrtav – nije bilo ni razloga ni mogućnosti da se pred ocem krije pogibija njegove rođene dece…

I čudno, pripadnost Ribarevih imućnijoj, buržoaskoj sredini produbljivala je, u nama – komunističkim vođima, tragediju. Život, istorija poigravali su se s njima: stari Ribar je bio 1920. godine predsednik Ustavotvorne skupštine koja je odobrila zabranu Komunističke partije – sada su mu sinovi pali za komunističku ideju a on bio predsednik Skupštine koja je ozakonjivala vlast komunista.

(…)

Već 28. novembra većina delegata bili su iskupljeni – Crnogorci su prispjeli nekoliko dana ranije. Upoznavanje delegacija s predlozima odluka odvijalo se već od jutra 29. novembra, u skloništu kod centrale. Članovi CK su se svaki čas okupljali kod Tita – da s njim i među sobom utanače primedbe delegata. U tim diskusijama s delegatima najpoduzimljiviji je bio Kardelj. Primedbi nije nilo mnogo, ali je bilo i bitnih: većina delegata je bila raspoložena da se republika proglasi odmah, pa ih je trebalo razuveravati – naročito one iz bivših građanskih partija – od prenagljenosti.

U jednom trenutku, kod Tita, Kardelj, oduševljen tokom većanja s delegacijama, došapnuo je meni: Proklamovanje revolucije! – Nisam mu ništa uzvratio: delio sam s njim i ostalima uverenost u značaj zasedanja, ali sam i odluke i zasedanje doživljavao kao ozakonjenje već sazdanih odnosa, a ne kao prelom. Koča Popović je dogovaranja s grupama delegata protumačio na svoj način: Pa da, politika se obavlja u kuloarima.

I doista, na samom zasedanju – uveče 29. novembra u Sokolskom domu – nije bilo nikakvih razlika, nikakve stvarne diskusije. Pažnja koja napregnuto vreba da eksplodira u pljeskanju i otklicima na parole – ritmična, bučna oduševljenja koja jenjavaju u nasladnom odmaranju. Deliričnu buku su pojačavali, katkad započinjali omladinci, oficiri iz štabova i funkcioneri iz ustanova, koji su stajali po krajevima teskobne sale.

Jedino je Titov govor, mada i on prekidan aplauzima, uneo radnu razboritu atmosferu. Tito je čitao tečnije nego inače, s prirodnom, nenaglašavanom pouzdanošću. U držanju, a naročito u glasu, osećala se dostojanstvenost, čak i tragičnost. I govor je delovao upečatljivo: kada sam ga čitao učinio mi se pomalo suvoparnim, a tad mu je baš to bila prednost – svođenje dvoipolgodišnjeg rata i građanskog rata čije užase niko nije mogao zamisliti, kojima se kraj tek nazirao.

Bio sam i ja delegat. Sedeo sam postrance, udesno prema pozornici. I mada sam pratio proceduru zasedanja, a naročito Titov govor – s uma mi nije silazio mrtvi Lola, već zalemljen u plehu i smešten u crkvici na jajačkom groblju, niti mi je pogled napuštao njegovog oca u Predsedništvu, čiju sam sporost i mirnoću čitao kao skamenjenost i otupelost. Činilo mi se da i svi delegati tako postupaju i osećaju, bar oni koji su bili bliži vodstvu i Ribarima, mada Ribare niko nije spomenuo.

Ipak, u onom odsečku zasedanja u kome je Tito proglašavan za maršala – baš taj odsečak bio je najburnija, najopojnija jednodušnost, premda su za to proglašenje svi znali i u sebi se za takvu jednodušnost “štimovali” – ja sam zaboravljao na Ribare. Jer mada sam izazivao kolektivne zanose i sam se zanosio – nikada u takve zanose nisam potanjao. Uvek mi je svest ostajala budnom. Čak kao da sam bivao prisebniji, ohlađeniji, ukoliko je jednodušnost postajala bezumnijom i burnijom. I tad sam aplaudirao revno i oduševljeno: kasnije će često, kao i kod mnogih, ta produžena aplaudiranja bivati iznuđena bojaznima da netko ne pomisli da sam protiv Partije i Tita.

Ali sam se pri tome pitao, u nedoumici: kakvi će odnosi u CK i budućoj vlasti nastati iz Titovog imenovanja za maršala? Jer mada je Tito i do tada tretirao članove CK kao “svoje suradnike” – drugarstvo i lično dostojanstvo nisu remećeni, a Titova prekost u diskusijama je izgledala nebitna, s obzirom na to da među nama nije bilo bitnih razlika. Da, vojsci i vlasti, nastajanju nove Jugoslavije je koristilo jačanje ugleda i funkcije ličnosti koja je i do tada igrala glavnu ulogu i proverila se snalažljivošću i samostalnošću. Ali kakvoj to formi, kakvim odnosima vodi, pogotovu kad je nosilac najvišeg zvanja i inače sklon ličnoj vlasti i kad se to zvanje i uvodi da bi ga jedino on i dobio?

Presedništvo se povuklo, posle Titovog izbora, iza zavese na bini. Ostao je samo novi državni grb iznad pozornice. To još nije bio grb, ali se znalo da će biti. Nacrtao ga je bio Đorđe Kun – malo po uzoru na sovjetski, malo iz svoje glave, malo na sugestije članova CK… Taj grb je, uz kasnije Pijadeove dodatke, postao državnim grbom, a sam datum zasedanja – 29. 11. 1943. – državnim praznikom Jugoslavije…
Pošao sam i ja na binu, iza zavese, premda nisam bio u predsedništvu: pozvao me Ranković ili sam pošao za njim da čestitamo Titu izbor za maršala.

Tamo, iza zavese, čestitanje se već revnosno obavljalo. A s dolaskom Rankovića, mene i drugih funkcionera, revnost se preobrazila u oduševljenje, utoliko neobuzdanije što se sve odigravalo u teskobi. Grlili smo i ljubili Tita – najpre mi komunistički vođi, a za nama i nepartijci – rodoljubi, nemajući kud i kamo. Zanos se preneo i na Tita. Zanos je rastao, preobražavao se u opijenost. Mi komunisti nastavili smo da grlimo i ljubimo Tita bez mere i reda, dok su nas rodoljubi s neshvatanjem ili čuđenjem posmatrali. On je svakom uzvraćao, zahvaćen radosnim, bezumnim vrtlogom. Oči su nam blistale, grudi se nadimale, izbijao nam je znoj iz zajapurenih lica – srca da popucaju, umovi da se poremete. I ja sam tonuo u pijanstvo, svestan da se tu i tako odlučuje moja dalja sudbina – da time podavanjem tom zanosu, voljno pristajem na Tita kao svog vladara, svog gospodara, uprkos želji i žudnji za svetom bez gospodara, uprkos vlastitom integritetu i vlastitoj sujeti…

(…)

Delirijum čestitanja Titu iza zavese potrajao je dugo – možda dvadeset, možda i trideset minuta. Sve dok neko nije spomenuo da zasedanje treba nastaviti. Vratili smo se na svoja mesta, umorni, a možda u sebi i postiđeni – bar tako sam se ja osećao. Sve odluke su prihvaćene s oduševljenjem, burnom jednoglasnošću. Nova vlada i novi neformalni šef države su pripremljeni smišljeno, metodično i proglašeni s nadama u konačnu sreću i slobodu.

Sutradan, 30. novembra poslepodne, iskupili smo se na groblju da ispratimo Lolin kovčeg. Bilo je tmurno i prohladno. Dokonali smo da govori Pijade – da kao najstariji komunist isprati vođu omladine. Pijade je bio potresen – glas mu je bivao kreštav, misli rastrzane kao nikad. Ali je iz svoje načitanosti izvukao nezaboravnu rečenicu nekog Francuza: Revolucioneri su mrtvaci na dopustu…

Stari Ribar je bio sklon govorenju. I ni ovog puta nije odoleo. Ali je izrekao otrcanosti: naša borba je teška, naša borba traži žrtve, našu borbu ništa ne može zaustaviti. Te otrcanosti su bile iskidane – kao da se za njih hvatao, gušeći se promuklim, tamnim glasom. Na kraju je iz njega provalilo, kao iz svakog oca: Zbogom, Lolo, zbogom sinovi moji!

Lolu su odneli na tajno mesto – da ga neprijatelj ne oskrnavi. Potekle su mi suze, kao i mnogima – mada su se život i rat nastavljali s još većom ozvaničenom doslednošću.