Čim sam u novinčinama pročitao blagu vest da će voz – ruski, a da koji drugi – bogato ilustrovan umetničkim izobraženjima srpske kulturne baštine na Kosovu, krenuti put Severne Mitrovice – znao sam da će uslediti pičvajz, kao što je i usledio, srećom (i za sada) bez žrtava u ljudstvu i materijalu. Kako sam to – možda se pitate – mogao znati? Da nisam gledao u kristalnu kuglu? Nemojmo se zajebavati! Svi su to znali.

Otpravnik vozova – mislim na onog stvarnog, iz debele senke, ne na onog peronskog, sa crvenom kapom – svakako je znao da će parola “Kosovo je Srbija”, ispisana na “dvadeset jezika” biti šaka krupne soli bačena u oči vlastima lažne države, ali sam – nakon što sam stavio prst na čelo i malo porazmislio – ukačio da je otpravniku voza upravo i bio cilj da isprovocira lažne kosovske državnike (i još lažnije železničare), da ih navede da policajno spreče ulazak šarene kompozicije na teritoriju Kosova, posle čega će, je li, “istina o Srbima” isplivati na videlo, zajedno sa mračnom istinom o Šiptarima koji “ničim izazvani” sprečavaju protok ljudi, robe i kapitala.

Kada je voz – na dojavu da je pruga “minirana” i da se sprema apšenje mašinovođe, konduktera i putnika – zaustavljen u Raški (ne “u Raškoj”, novindžijski totovi), Oco Vučić je srazmerno vešto odglumio osupnutost i u etar ispustio uobičajene pomirljivo-preteće zvuke o tome da “Srbija želi mir u regionu, ali da neće dozvoliti”” a posle su stvar u svoje ruke preuzeli tabloidi i tabloidne televizije, među kojima se naročito istakao Informer sa čije je naslovnice načisto pomahnitali Lazanski izneo ideju – za sada ne i naredbu – o povratku srpske vojske na Sever Kosova.

Ova me je afera podsetila ne donekle sličnu – sada već davnu – železničku aferu iz epohe Referendumskog Lopova, kada je DSS-ova zvezda u (ondašnjem) usponu, takozvani Ristivojević, na čelu grupe desperadosa izvršio otmicu voza u najboljem stilu vestern filmova. Epolog te žalosno-komične afere bio je da putnici – listom Srbi – nisu stigli kud su bili naumili, za razliku od putnika ilustrovanog voza za koje osnovano sumnjam da nisu ni bili naumili da stignu dalje od Raške i koji bi – da se lažni kosovski državnici nisu navatali na bućkalo autentičnih srpskih državnika – bili zdravo razočarani da je voz stigao u Severnu Mitrovicu, o razočaranju Glavnog Otpravnika bolje i ne govoriti.

Prepustimo vremenu da pokaže na šta će stvari izaći – najverovatnije ni na šta – a mi obratimo pažnju na detalj iz enterijera ilustrovanog voza koji belodano pokazuje koliko baštinici nisu dostojni baštine i kako je besramno traće na sitnu pijačarsku politiku. Samo, naime, pijačaru može pasti na um da interfon – na kome doslovno piše “Hitna KomunikaciJa s mašivnodom” – zapandrči preko lica svetitelja izobraženog na reprodukciji freske, koju je neki davni zograf izgleda džaba malao, to jest krečio.