Piše: Irena Šekez Sestrić

– Dobar dan, pardon, jel se ovdje nešto snima?
– Ne znam, zašto me to pitate?
– Pa čudno mi je vidjeti ženu sa šubarom i paketom na Glavnom kolodvoru
– A bez šubare i paketa vam ne bi bila čudna?
– Nisam rekao da ste čudni nego da vas je čudno vidjeti takvu…ovdje
– A vidjeli ste me drugačiju? Negdje drugdje?
– Nisam, ali podsjećate me na Anu Karenjinu
– Vi ju poznajete?
– Ne, bacila se pod vlak prije nego sam se rodio
– Eto, imate sreće!
– Zašto?
– Zato jer se ja danas neću baciti pod vlak
– Kako to mislite ‘danas nećete’? A sutra?
– Ovisi…
– O čemu?
– O vlaku…
– Vi se bacate samo pod određene vlakove?
– Aha…
– A koji su ti?
– Strogo kontrolirani
– A ne, nemojte mi se gurati u Češku s tom šubarom, Hrabal ne bi znao što bi s vama
– A vi znate???
– Znam
– Onda sigurno smišljate kojom pametnom rečenicom ćete mi ponudit da mi odnesete paket do pošte…
– Pa nisam baš na to mislio ali…
– Vidite da ne znate što bi sa mnom
– Vidim da ne znam. Ali znam da vidim
– No? Hoćete mi pomoći? Ili vam je jedina poanta da me zadivite činjenicom da ste čuli za Tolstoja i Hrabala?
– Jeste sigurni da se ovo ne snima?
– Snima se. Jel vam drago?
– A tko snima?
– Deda Mraz. On sve snima i vidi. Idućeg Božića ne očekujte ništa pod borom. Nije lijepo ne pomoći starijima
– Starijima? Stariji sam od vas garantirano! Vi bi meni trebali pomoći!
– Da vam nosim što? Ego?
– Kad bi spustili svoj, moj bi vam bio kao da nosite pahuljicu
– Oprostite, ja ću sada ući u poštu. Bilo je časno družiti se s gentlemanom
– Pa vi ste i ironični? Još i to?
– Ajde se vežite za ovo drvo ispred pošte, ne lajte na prolaznike i pokušajte se ne unerediti dok ne izađem
– Vau vau. A što ako me netko ukrade?
– Niste vi te sreće.
– Znači ništa?
– Ništa…
– Šteta…tek smo se sastali a već se rastajemo na peronu.
– Kad čitate Ruse. Javite se kad počnete čitati Francuze.
– Zašto?
– Da se možemo rastati na plaži…ubi me ova studen!
– Doviđenja.
– Dosvidanja….