Piše: Eduard Pranger

Kad god naletim na domaće recepte ne mogu izbjeći pečenice s kiselim zeljem i tada, uvijek se sjetim jedne zgodne anegdote iz mladosti.
Sa svojih sedamnaest-osamnaest godina provodio sam prilično vremena kod sestre na Borongaju. Bilo je ondje dobro društvo, kartala se bela i lora u Šumici (tko zna – zna) i družili smo se iza garaža pored pruge. Tada, u tom je društvu između ostalih bila i jedna curka, zgodna, crna i starija od mene dvije, možda i tri godine. Strašno me privlačila, ali svi smo znali da hoda s nekim starijim tipom pa joj se nismo uvaljivali. To ljeto sredinom sedamdesetih ipak sam se ohrabrio i sve sam svoje (ne)iskustvo iskoristio ne bih li je nekako zaveo. Jedne večeri, kad sam se tomu najmanje nadao, šapnula mi je na uho:
– Dođi u subotu. Nema mi staraca doma pa budem napravila nekaj za gricnut, a ima i super film na televiziji…
Iako se već dobro spustila večer, mene je obasjalo sunce.
U subotu, došao sam s bocom crnog vina, a ona je spremila pečenice s kiselim zeljem i tada sam ja to prvi puta probao. Nakon večere (koja me, najiskrenije, tada najmanje zanimala), odgledali smo film i nakon toga zagasili svjetlo. U neko doba oglasilo se zvono portafona, pa kad se javila, dojurila je iz predsoblja sva preplašena i u panici:
– Moj dečko! Bože!!! Oblači se brzo i bježi, nisam mu još otvorila!
Nikad mi se to nije dogodilo, ali sam tada najvjerojatnije oborio svjetski rekord u oblačenju. Srećom, bilo je ljeto, a ja samo u majici i trapericama. Dizala nije bilo, a ona je stanovala na petom katu i ja sam se, još pospremajući „posteljinu“ spuštao dolje. Negdje na pola puta, susreli smo se, on i ja. Bio je dosta stariji, da, s crnom bradom i brkovima, bujne duge kovrčave kose, visok, mršav i koščat. Frajer. Odmah mi je bio poznat, ali sam se tek kasnije te večeri sjetio odakle. Nisam ga posebno zanimao pa smo si samo, na moju sreću, klimnuli pozdrav, u prolazu.