Brisanje Jugoslovena iz zvanične evidencije je bila osveta za poraz u Drugom svetskom ratu. Ujedno je to pokušaj revizije istorije jer hoće ostvariti utisak da Slovenija nije stvorena u Drugom svetskom ratu pobijanjem fašista i njihovih slugu već da je ta lažna državotvormost nastala devedesitih pobijanjem (brisanjem) Jugoslovena (komunista). (Zaključci iz pisma Društvu režisera Slovenije, 1.11.2017, Dimitar Anakiev)

Ono što je nekad bila federativna državna zajednica, danas se zove „sistem spojenih sudova“. Taj izraz često koristi predsednik Srbije, a i drugi naši političari raznih nacionalnosti,  kada žele da kažu da je jugoslovenske entitete u praksi nemoguće razdvojiti čak i ako se svi mnogo trude a pre svega nemoguće je razumeti politička događanja ako ih posmatramo izolovano. Ne pomaže ni Dejtonska crta, sem možda na površini. A kad se čovek malo usresredi, malo bolje pogleda, odmah vidi efekte „spojenih sudovova“.

O tome da politički montiran proces likvidacije Petra Lukovića, metodom neprestanog udaranja finansijskim maljem u glavu, nije izolovan fenomen već da ima svoje korelative unutar sistema „spojenih sudova“ počeo sam da razmišljam nakon što sam uočio da se – slično slučaju slovenačkih izbrisanih – ponovo pojavljuju izveštaji o sudsko-finansijskom progonu Lukovića i nakon što je Luković promenio pravno organizacionu osnovu svojeg rada, tj. da ovaj politički progon i proces dobija strukturalne karakteristike. Istovremeno u Sloveniji smo mogli videti da uprkos odlukama ustavnog suda Slovenije i dve odluke Evropskog suda za ljudska prava – određene političke sile ne žele da izbrisani „ožive“, onemogućava se ne samo direktna „rehabilitacija“ (koja bi verovatno denela neprijatnosti akterima brisanja, pa to nekako čovek „razume“ i očekuje) već se formalnim spletkama i procedurama (kao kod Lukovića) de fakto negira pravo izbrisanog da živi (protivno zakonu udara se formalnim maljem po privrednim subjektima, onemogućava se kohabitacija sa sistemom, a unutar sistema niti slučajno nije moguće dobiti mesta koje dele politički subjekti). I jasno je da političke sile koje vode skrivenu igru „brisanja“ imaju presudnu moć, bilo da su na vlasti ili ne. Nije čak važno ni šta odluče sudovi: nacionalni i evropski. Sve to govori za to da su te sile podržane za svoju delatnost od svojih sponzora i mentora i da se realiziraju širi planovi predviđeni za ovaj prostor.

Progon Lukovića, kao i kod izbrisanih, dakle postaje imanentan sistemu kao njegova oznaka – nije to nečiji „ćef“ („nekom ili mnogima se zamerio“) zato što ima „pogan jezik“ (ma hajde molim vas, pa poganiji jezik od Lukovićevoga ima desetine ako ne i stotine stanovnika teritorija „spojenih sudova“ i koja bi ozbiljna ili neozbiljna država zbog nečijeg „poganog jezika“ trajno mobilisala državno-sudski sistem?) niti je za Lukovićev progon „kriv“ nesrećni Kafka… Sećam se kada je pre desetak godina dokumentarac o izbrisanima bio prikazan na nekon festivalu, članovi žirija su ga ocenili za „kafkijanski“. U redu, ali šta to zapravo znači?

Pozivanje na Kafku, na umetničko delo Franca Kafke, pre svega verovatno na roman Proces, ima za cilj da označi da su političke istine u post Jugoslovenskim društvima vrlo skrivene, „nije to ono što se vidi“, i da su istinski motivi za političke akcije vešto kamuflirani. Zato dominira forma, a suština je odsutna sa časa (istorije). Nas to obavezuje da istinu otkrijemo i obelodanimo. Ubijanje Lukovića putem sudstva je umetnička forma izabrana za njegovu likvidaciju. Brisanje Jugoslovena iz državnih knjiga Slovenije je takođe umetnička forma izabrana za likvidaciju. Ono što u oba slučaja treba shvatiti i snažno istaći je da ove forme likvidacije nisu slučajnost, nisu greške kompjutera ili emocionalni ispadi, već su to akcije sistemskog karaktera u najdirektnijoj vezi sa karakterom post-Jugoslovenskih društava… I koja je to tako važna i temeljna osobina društava nastalih iz sunovrata Jugoslavije koja diktira nove forme likvidacija?

Pre svega i osnovno: revizija istorije, iza koje stoji namera uništiti komunistički temelj našeg zajedništva. Ovom temelju, odlučili su, mora se zametnuti trag. Samo iz tog razloga moralo se ratovati u BiH, zato su bile stvorene vodviljske paravojske kriminalaca i „domoljuba“ obučene u pozorišne kostime, zato je morao da se aktivira sav ološ i šljam Balkana i promovira u „istorijske ličnosti“ novih država. Ključnu ulogu odigrali su akteri starog režima koji su se, za određenu nadoknadu, stavili u službu novih gospodara. Dva tipična primera su Milošević, bivši direktor banke u Njujorku,  i što je zaista tragično, komandir Druge proleterske i narodni heroj, general, Petar Gračanin. Kakav je to primer novim generacijama poniklim na Balkanu, ne treba ni govoriti. Čuo sam mišljenje da je za takve istorijske devijacije kod nas kriv Staljin, odnosno staljinizam, koji je vrle ljude pretvarao u poslušnike. Možda ima neke istine u tome. Ipak, iz istorije znamo da kolaboracija na našim prostorima ima tradiciju nezavisnu od staljinizma. A da na Balkanu i dalje ima ljudi koji ne žele da savijaju kičmu pred „istorijom“ – kao što nisu partizanski odredi 1941-1945 – primer je Petar Luković i njegova hajdučka družina.

Pogledamo li Petrov rad kroz publikacije koje smo svi čitali i divili se, vidimo da se Petar na sve načine suprotstavlja istorijskom revizionizmu: četništvo, ustaštvo i domobranstvo su mu odvratni, divi se partizanstvu, govori da je „bilo časno živeti sa Titom“, osuđuje etnička čišćenja počinjena devedesetih, protivnik je nacionalizma, jedini je otvorio i razmatrao temu izbrisanih u Sloveniji, prezire palanačku uskogrudost i ustoličeni provincijalizam, propagira slobodarstvo stilom i sadržinom… Pa naravno da smeta, on je sistemska prepreka koja se mora ukloniti. A ukloniće ga oni koji su za pare preko noći konvertirali i proglasili se vodviljskim četnicima, pajacima u predstavi koju režiraju naši pritupi a pohlepni gospodari. Konvertiti će ga tužakati i iscrpljivati, a sudije i sud su samo forma sprovođenja revizionističke presude. To su ljudi koji hoće Lukoviću glavu zato što je Luković nepremostiva prepreka u funkcionisanju novouspostavljenog istorijsko-revizionističkog sistema.

Eminentni slovenački stručnjak za ljudska prava, prof. Ljubo Bovcon, u svojem govoru na Pravnom fakultutu u Ljubljani 22.1. 2013 okvalifikovao je brisanje Jugoslovena u Sloveniji kao osvetu domobrana i kolaboranata sa fašizmom za poraz u Drugom svetskom ratu. To znači da je brisanje glavno oruđe revizionizma istorije koji se duboko usidrio u slovenačkom društvu i ponaše se kao njegov lažni temelj. Iste te sile vidimo na delu u Srbiji i žrtva njihovih napada je Luković i redakcija internet portala koja deluje u skladu sa srpskim, jugoslovenskim i balkanskim slobodarskim tradicijama. Radi se o tome da slobodarske tradicije treba da budu uništene na Balkanu koji je takoreći već u potpunosti podjarmljen. Ipak, pojedinci se još ritaju a sigurno najače, Petar Luković i njegova družina. Želimo im dugovečnost, za dobro svih nas.

+++

Za svaku ideju, predlog, za broj bankovnog računa u zemlji ili inozemstvu, javite se na mail: petar.lukovic@xxzmagazin.com