Pročulo se po selu da je rat završen. Brzo.
Gazda je ušao u kovačnicu i rekao nam: “LJudi, rat je završen. Idite svojim kućama. Ostavite to, ne treba.”
Stajao sam kraj vatre, izvukao komad usijanog gvoždja, skinuo sa njega ugljen, stavio na nakovanj i počeo da kujem.
“Ilia, ostavi to. Pakuj se, ideš kući. Dosta je bilo.”
“Ovo ću da završim.”
“Dobro. Kad završiš idi u Opštinu, uzmi otpusnu listu. Onda se vrati da se pozdravimo.”
U Opštini su mi dali otpusnu listu. Upisali su da sam u kovačnici Karla Schaba, u selu Gross-Gerau, radio tri godine i četiri meseca.
Vratio sam se i spakovao kofer. Francuz i dva Poljaka su već otišli.
“Otišli su svi, Ilia,” rekao mi je gazda. “I ti požuri na željezničku stanicu. Bog zna koliko ćeš da putuješ do Jugoslavije.”
“Idem, gazda.”
“Idi, pozdravi se sa gazdaricom. Čeka te.”
Gazdarica je stojala na stepeniku ispred kuhinje. U jednoj ruci je držala umotan poveći žuti peškir, a u drugoj nešto umotano u belu kuhinjsku krpu.
“Ilia, ovde imaš malo hrane za put. A ovaj peškir nosi kući, da te seća nas. Srećan ti put. Bog neka te čuva.”
Uzeo sam poklonjeno, spakovao u kofer i zahvalio se.
Na tom stepeniku je gazdarica stojala kad su joj javili da joj je mladji sin poginuo na ruskom frontu. Video sam je kroz prozor kovačnice. Krenula je korak-dva, spustila se na kolena i skinula malamu sa glave. Gazda se spustio kraj nje i zagrlio je. Stariji sin im je poginu dve godine ranije. Ne znam koliko su ostali na kolenima u suzama, u bolu. Okrenuo sam se. Nisam mogao to da gledam. Nisam mogao ni da kujem. Bilo bi to nepristojno u tako tragičnom trenutku. Ostali su ostavili alat i otišli u našu zajedničku sobu iza kovačnice. Zapalio sam cigaretu i pošao u dugu šetnju.
“Požuri Ilia, i srećan ti put,” rekao mi je gazda.
“Hvala, gazda.”
Zagrlio me je gazda i počeo da plače. Ramena su počela da mu se tresu. Spustio je čelo na moje rame. Jače me je stezao i počeo je da rida. NJegov stariji sin je bio mojih godina. Kovač kao i ja.
Dobri stari Nemac.
Gazdarica je stajala na stepeniku i brisala suze.
Dugo sam putovao kući. Trebalo je više od dve nedelje da stignem do Grebenca. Na jednoj stanici sam pogledao peškir koji mi je gazdarica dala. Znao sam da će Bela da mu se obraduje. Odmotao sam ga da vidim koliki je i tada sam u njemu otkrio dve nove bele košulje.
Te košulje su postale svetinja našoj kući. Zvali smo ih ‘nemačke košulje’. Nijedan muškarac u selu nije imao takve košulje. Niti jednu, a kamoli dve.
Jednu sam oblačio samo nedeljom pre podne, kada bih otišao do centra sela i sedeo sa ostalim muškarcima na klupama kraj crkve. Tu smo divanili, pušili, popili po pivo ili dva, pa u podne kući na ručak.
Kada se stariji sin, Ilija, zamomčio, bilo mu je sedamnaest godina, sa drugarima je na Svetog Iliju otišao u susedno selo. Momci se doterali, pa krenuli pešice.
Bila je nedelja. Ja sam obukao belu košulja. Ilija je pitao da mu dam drugu ‘nemačku košulju’. Rekao je da stoji godinama u ormaru. Nikad je nisam obukao. Dao sam mu je. Lepo mu je stajala. Lep momak je postao naš prvenac. Beli se zacaklile oči.
U ponedeljak sam fruštukovao, pa u kovačnicu. Radim, čekam da dodje Ilija da mi pomogne, ali njega nema. Eto ga oko podneva. Lice mu izudarano. Smeši mi se mangupski.
“Ha, prebili vas domaći momci. Sigurno je neko bacio oko na neku njihovu devojku.”
“Nema veze, doći će oni kod nas na fašanke. Vratićemo im milo za drago… Ali, tata, znaš… ‘nemačka košulja’…
“Šta je sa njom?”
Ozbiljno me je pogledao, nestao mu sa lica onaj mladićki mangupski smešak:
“Krvava je. Kaže mama da neće moći da se opere. Osušila se krv.”
Ćutao sam malo. Zapalio sam cigaretu. Setio sam se svog gazde i gazdarice, kovačnice, gazdine kuće, onog proleća kad su nam javili da je rat završen, da možemo da idemo kući, žutog peškira, vozova koje sam sve promenio do kuće, koliko sam pešačio, sela i gradova koje sam video usput…
Rekao sam:
“Dobro… Šta je tu je. Desilo se. Ode jedna ‘nemačka košulja’. Ali pazi, drugu ne traži. Nećeš da je dobiješ!”