ŠKOLA SOLO PLAKANJA

Ubacim reči u cediljku, da prođe samo ono što treba,
a ona se zapuši od velikih slova. O čemu razmišljam dok perem posteljinu i ostali usputni testovi ličnosti. Pretpostavka da jastučnica ne može da miriše na plejlistu je potpuno pogrešna. Eto, mogu da napišem. Mogu i da gledam u novu, blistavo belu, na štriku u komšiluku. I šta bih ja još htela od života.. Doći ovde, isplakati s(v)e, satima.
Stavi na papir da računamo koliko smo stari. I siti. Svega.
Gde god da odem, umrem u Beogradu. I da raščistimo, ne treba mi jare! Nesta cigara u ključnom momentu.
‘Ej živote, propali harmonikašu.