Ivo Andrić Rijaliti

Zamišljam Ivu Andrića kako bi se ponašao, danas, u nekom rijalitiju
Da mora da uđe i provede izvesno vreme, kao što je nekada morao da robuje zbog ideja

Mislim da bi mu rijaliti mnogo teže pao od robije
Zato što je na robiji imao mir da piše, razmišlja, preispituje se, ćuti

Ovde teško da bi ga ostavili na miru da razmišlja u nekom uglu sobe
Prvo bi im bio interesantan dan – dva
Kao neko čudo, nobelovac

Što bi duže ostao tamo sve bi ga manje poštovali
Da bi vremenom počeli da ga ismevaju
Kao nekog ćutljivog matorca koji nema pojma ni o čemu

Sumnjam da bi se on uopšte branio
Verovatno bi živeo tamo nezavisno svoju priču
Ponosno, dostojanstveno, sa dubokim prezrenjem što mora sve to da gleda i sluša

Nisam siguran da bi se svađao, nekoga uvredio
Možda bi, na početku, pokušao nešto da im objasni, kaže
Posle bi digao ruke i tražio svoj kutak mira
Čekajući da izađe iz tog koncentracionog logora

Rijaliti su teror za intimu, ne samo da živiš sa tridesetak nepoznatih ljudi
Najčešće ego manijaka
Nego, uz to, te gledaju stotine hiljada drugih, čitava javnost

To je teror za svakoga a kamoli za osetljivog čoveka
Koji sve promisli pre nego što kaže
Da ne bude shvaćen pogrešno

Zato me zanima kako bi se tamo snašao Ivo Andrić, Kafka ili neko sličan
Ko bi sve to samo gledao svojim tužnim očima
Najčešće bez komentara
Duboko postiđen što sve to vidi, čuje

Ne bi imali šanse nešto da promene
Ne bi se uopšte čuli od vike, budalaština
Morali bi da slušaju svačije gluposti od raznoraznih nabeđenih budala
Koje bi ih maltretirale

Bili bi tamo apsolutno marginalizovani, kao što su najosetljiviji ljudi danas marginalizovani
Čija promišljanja i analize malo ko želi da čuje

Dominiraju oni koji se hvališu na sva usta, lupetaju, nameću
Koji drsko grabe za sebe, bez pardona
Svesni da su bačeni u ring i da je to jedini način da opstanu
Igrajući razne igre

Koju bi igru igrao Ivo Andrić, kako bi se ponašao
Ili Franc Kafka
Ili Dostojevski

Kome bi oni tamo bili uopšte zanimljivi

Kao neki tamo pisci za koje svi znaju ali ih je malo ko čitao

Bili bi samo predmet sažaljenja i podsmeha
A njihove psihologije bile bi ismejane

Zašto

Zato što su sve suprotno od onoga što se danas traži
Nametljivog, bahatog, agresivnog, isfoliranog

Isto onako kao što bi se Ivo Andrić osećao u nekom rijalitiju
Isto tako se i ljudi danas koji promišljaju osećaju
Suvišno, odbačeno, nebitno, ismejano

Gurnuto u neko svoje ćoše
U kome postoje
A da to malo koga zanima
Oni, kao i njihove dubine, obrazovanje, prefinjenost, rafiniranost duha, sofisticiranost

Ivo Andrić je umro na vreme
Kao i Dostojevski, Kafka

Mi nismo
Zato i trpimo budale koje nas ponižavaju

Ne mislim u rijalitijima, ti ljudi su samo slika stvarnosti
Nego oni koji nam je kreiraju
Oni koji kao da nemaju ljudskog saosećanja ni za šta

U prevodu, jebe im se
I sve nas guraju u primitivni rijaliti po njihovom ukusu
Koji, hteli ne hteli, moramo da trpimo
Svuda, na svakom koraku

Osim u našim tišinama za koje smo se, srećom
Izborili