Usplahirena ptica pod krovom
jednom je videla tvoju senku
prošao si brzo, korakom nečujnim
ostavljajući za sobom miris praznih sedišta
vazduh se podigao taman toliko
da pomeri paukovu nit
trava se za tobom nije ni osvrnula
drveće je nastavilo da spava
prošao si kroz mlečnobelu opnu moje samoće
skoro da je nisi ni oštetio
i danas već opravdano sumnjam da sam te izmaštala
iz puke dokolice, utiskujući svoje lice u jastuk
kao da si baš malopre ležao na njemu
i gledao u mene, očima velikim kao čitav život.