Violinisti u rangu sa prosjacima
Država jednakosti
Svi podjednako nemaju
Isti samo u nemaštini

Znam priču te devojke
Svira kada ne zna kako da pregura naredni dan
Svira za nekoliko stotina dinara za veče, ako joj neko ostavi
Da ima za sutra

Svira tamo gde ne zalazi policija
Zato što nema dozvolu
A možda ni školu za sviranje
Možda je zaboravila da svira
Dugo nije svirala a i nije imala kome
Na toj violini njenog detinjstva
Dok joj je pravi život otplovio negde drugde

Zastao sam i pogledao sam je
A ona je spustila pogled kao da se stidi

Svira

To je jedino što trenutno radi

Svira

To je jedino što može

Skrivena u jednoj gradskoj rupi
Gde malo ko zalazi
A oni koji prođu, gledaju da što pre uteknu

Prolazi devojčica i pita majku
Za koga svira ova teta

– Za sebe – reče majka

Došlo je vreme da svi sviramo za sebe
Nema ko to više da čuje

A ako nas neko primeti i ubaci neki dinar
Dobro je

A ako ne
Biće bolje sutra
Na nekom drugom mestu

Svi sviramo pesme svojih života
Na onome što znamo i umemo
Neko rečima
Neko rukama
Neko u kuhinji, neko gde se nađe i snađe

I malo ko nas primećuje
U toj rupi
Okruženi prosjacima koji su se predali

Mi nismo
Mi ćemo i dalje da sviramo

Uprkos tome što nemamo dozvolu
Uprkos tome što možda ne sviramo najbolje
Uprkos tome što je sve manje onih koji to čuju

Mi sviramo
I tako čekamo sutra