Svašta je preživeo
Samo nije mogao da preživi sebe

Ni slava, ni novac, ni priznanja
Nisu pomogli

Malo ko ga nije voleo
A ipak se ubio

Depresija ne bira
Koliko god da si dobar, najbolji
Ona te ubeđuje u suprotno
Govori ti kako si bezvredan, mali, jadan
I stalno ti nameće osećaj krivice

Sve što želiš je da pobegneš od sebe
I ne biraš sredstva

Lečio se od zavisnosti na kokain
Alkohol

Ko zna kroz šta je sve prošao
I u svojim ranim šezdesetim
U godinama kada treba da sumira ono što je uradio
I stavi tačku
Stavio je na jedan drugačiji način

Vidimo samo ono lepo u njegovom životu
Sjajne filmove
Uvek nadahnute intervjue
Potrebu da uvek bude zanimljiv, pravi

A šta je sve bilo u njemu
To malo ko zna

Da li je bar malo uživao poslednjih godina
Ili je sve vreme sažaljevao sebe
Razočaran u ko zna šta
Dok, u stvari, u rascepu sa sobom

Pišem o njemu
A prolaze mi glavom mnogi drugi

Veliki, najveći
Koji se osećaju isto

Što veća duša – veći bol
I nemogućnost da se otpusti, zaboravi
I misli usmere na nešto drugo

Robin Wilijams je tragični pobednik
Tragični jer nije uspeo da se izbori
A pobednik jer je toliko toga ostavio iza sebe
Toliko toga dobrog

A pre svega poruku
Da koliko god je teško treba saosećati i radovati se
Pa koliko se izdrži

On je izdržao dugo, stvorio je mnogo
A mogao je još

Zato je među najvećima
Od svog bola napravio je umetnost
I to kakvu