I ostao je sam

Imao je ženu

Ima decu, unuke

Imao je čitav svet ispred sebe
Najveća moguća priznanja, nagrade, aplauze
Sve što jedan život može da poželi i više od toga

I ostao je sam

Da se sam budi, leže
Živi

Čovek koji je želeo sve
Samo ne samoću

Čovek koji sve što je radio
Radio je da ne bude sam
U godinama kada će mu najviše trebati neko

Ženska podrška, toplina, nežnost
Lepa reč, iskrena, ljudska

Sve je to izostalo
Tamo gde najviše fali
U kući
Pored nekoga
Za nekoga

Zamišljam ga uveče kako šeta
Kako zamišljeno stoji na prozoru
Kako se vraćaju slike, uspomene
Kako poteče suza
Na sve ono što je bilo a nema više

I ćuti

A najradije bi pričao, plakao, zagrlio
A najčešće nema sa kim

Dani tako prokleto isti
I život koji je odneo mnogo šta…

Svestan da je to cena koju je morao da plati
Svojih misli
Svog života

Samoća

Predivna i prokleta samoća

Prokleta kada boli
A predivna kada stvara i ne robuje nikome

Ima svog psa
Svoje misli, sećanja
I svoju borbu koja ne prestaje

Do poslednjeg daha, kako voli da kaže

Ako ništa drugo
Bar zna za šta je živeo i živi

I to su možda najlepše starosti
Kada negde duboko u sebi znaš
Da ipak
I pored svega
Ništa nije bilo uzalud

I da je vredela sva bol, patnja, odricanja
Nešto se vratilo
Nešto je od toga ostalo

Ideal
Čist kao suza

I vera u ono za šta se živelo
Što će ostati
Drugima
Kao primer i putokaz