Mnogo je Jezičkih policajaca.
To su vam oni koji vas progone ako ne pišete ćirilicom, umesto da su ponosni što imaju dva pisma, ili ako koristite neke „strane“ reči čime „ponižavate“ vlastiti jezik, ili oni koji neprekidno traže “greške”

Kao da postoje “apsolutna” pravila i kao da je vlastiti jezik nastao sam od sebe, u jednom danu, na jednom mestu, a ne u viševekovnoj kulturnoj razmeni, sa svima, koja sve vreme traje

Da ne pričamo o tome što JEZIČKI POLICAJCI ne čitaju šta je napisano nego učitavaju svoja značenja, samim tim daju sebi za pravo da proganjaju svakoga ko im se ne uklapa u šablon

Pritom mogu da razumem one koji ispravljaju gramatičke i pravopisne greške, to i ima nekog smisla, mada je i gramatika podložna stalnim promenama, ko se ozbiljnije bavio jezikom zna da je jezik „živ mehanizam“ koji se menja, samim tim i pravila

Ne postoji univerzalna gramatika nekog jezika već trenutna, koja je na snazi

Pogledajte samo jezik u Srbiji i promenu kroz vekove, da ne pričamo o engleskom, francuskom, italijanskom, i o silnim promenama i naglascima

JEZIČKI POLICAJCI to ne shvataju ili ne žele da shvate

Važno je da su oni „pismeni“ i da znaju kako „treba“
I zato daju sebi za pravo da kinje i ispravljaju a da se nisu ni zapitali

– Čekaj, ti ljudi koriste jezik kako su naučili, to je dokaz njihove kulturne različitosti, obrazovanja, zar nije autentično da pišu kako pišu a ne da im prigovaram i tražim greške. Oni su slobodni u svom izrazu, možda od njih mogu da naučim, vidim kako radi njihov „mozak“ i stvara „jezik“ a ne da im nadmenom prilazim kao da sve znam… –

Zato se mnogi plaše da pišu i govore da ne bi pogrešili
Bolje da ćute kako ih lovci na greške ne bi upecali i javno ismejali

„Jezik“ umesto da bude javno dobro, svojina svih, postaje privilegija „naučenih“ koji daju sebi za pravo da maltretiraju sve oko sebe

Ovde ne mislim na ljude koji imaju prosvetiteljski poriv da stvarno nauče nekoga nečemu
Nego na one kojima „jezik“ služi da leče svoje komplekse i da dokazuju kako je neko glup, primitivan, zaostao

Možda neko ne zna sva jezička pravila ali zna neke druge stvari
Neuporedivo važnije, a tiču se ljudskosti, rada, posvećenosti

Poenta je da čovek ne treba nikoga da ponižava
A ako već hoće da ispravlja, to treba da radi obazrivo uz svest o tome da to što je njemu najvažnije ne znači da je i drugima

Lepota „jezika“ je u njegovoj širini da svako može da ga koristi
Kako zna i kako je naučio
I otuda toliko različitih „jezika“, načina izgovaranja, glasova, kultura govora, što se kod dece dok uče najbolje vidi

Zamislite kada bi se sve svelo na šablon, propis – to mora ovako
Na šta bi to ličilo

Nije važno da svi govore pravilno
Važno je da se svi razumeju i da izražavaju sebe u skladu sa sobom, u datom trenutku
A ne da zbog „jezika“ budu odbačeni, ismejani, poniženi

Ako imate istinsku težnju nekoga da shvatite, težnju srca, razumećete ga i ako govori na kineskom

To je poenta
Razumevanje, spoj, proširenje prostora komunikacije
A ne „diktatura“ jezika kojom se osporava nečije pravo da govori i da se izražava
U skladu sa sobom i svojom kulturom

I na kraju, kao najvažnije, jezik se ne kreira u akademskim krugovima nego u narodu, svakodnevnom govoru, težnji da se što bolje izrazimo
Sve reči koje se koriste tako su nastale – u pokušaju da se ljudi što bolje razumeju i povežu

Zašto onda komplikovati i neprekidno držati moralne lekcije
Umesto toga treba pratiti stalnu promenu jezika i širinu koju on nudi
A ta širina je beskrajna

Ona je samo dokaz promena, uticaja i kako je sve međusobno povezano