Argonauti

A duša
spoznati samu sebe
može tek gledajuć’
drugu dušu
stranca, neprijatelja, vidjesmo ga
u zrcalu
Bijahu to dobri ljudi, družina,
ne gunđahu
ni zbog napora,
ni zbog žeđi,
ni zbog zime,
držahu se na način stabala
i vala
prihvaćajuć vjetar i kišu
prihvaćajuć noć i sunce
u mijeni postojani
Bijahu to dobri ljudi,
danima znojni za veslom,
spuštena pogleda
dišuć’ u ritmu
dok krv im kuca podatnom
kožom
Katkad i zapjevahu, spuštena
pogleda
dok obilazismo pusti otok
s divljom smokvom,
put zapada,
s onu stranu rta pasa
i laveža im
Hoćeš li spoznati samoga sebe, kaže,
pogledaj drugu dušu
a vesla udaraše zlatom
mora
u zalazećem suncu
Mnogo je rtova za nama
otoka,
more što drugom moru vodi,
galebovi i tuljani
Katkad nevoljne žene oplakivahu
izgubljenu djecu svoju
druge divljahu tragajuć’ za
Aleksandrom
i slavom potonulom u srcu Azije
Pristajasmo uz obale
pune mirisa noći
cvrkuta ptica
i voda
što ostavljahu na rukama
trag sjećanja na veliku sreću
No plovidbi nema kraja
duše im postaše jedno s užem
i veslom
s ozbiljnim likom pramca
s brazdom iza vesla
s vodom što im odraz u komadiće
lomi
Družina pomrije jedan za drugim
spuštena pogleda, vesla im označavahu
obalu, gdje sne.