koliko je samo nade bilo u svemu što smo šaputali
i lajali i lagali i snili i jedno od drugog prosili
o
koliko nas je bilo u predgrađima uma raznih jezika
u slikama iz kojih smo izašli nevini i netaknuti za celinu
i u crtežima oslikanih bajki koje uvek služe da se ispere um od strahova
da nikad nećemo dobiti bar parče nekog sna koji je stvarni san
i
ćutala sam u naručju nekog nasumice odabranog gospodina
na plaži koja je disala veče nalik na naša
koji je obećavao obećavao obećavao
da će se ponoviti drhtaj nalik sa tobom
sve je bila varka od koje se ne beži i koja se prihvata sa povezom na očima
i sve je inače varka do ove pudrijere u kojoj se sam čuva
osećaj da ipak tamo negde još postojiš
i da mogu makar dimnim signalom da pošaljem poruku
o
veliki voliš li me još
o veliki umem li još ovako mala da stanem u tvoje stihove
luda i večito sama

s drugima je uvek rizično umirati
s tobom je to spokoj