(vjerovatno su prvi gramatičari bili muškarci)

Kad imaš nesreću da bi imala o čemu da snijevaš i pjevaš da u potaji vileniš rasplićeš vela infantilne amnezije nit po nit
sa igle
pa sve niže i ranije
do onog prvog gugutanja majke
čitanja bajke
pred spavanje

Kad si žena pa imaš nesreću da odrasteš
u društvu koje veliča ratnika kult
– i dalje nije u redu ova slika
naučena da prećutiš budeš ispomoć
ocu bratu mužu sinu
nijema kao noć
da srasteš s puzavicom ispod kućnog praga i još niže i bliže
dok ne realizuješ metaforu
u nju se okameniš
bez poredbenog veznika vaistinu
vučica u goru

Kad te nauče da ne zaplačeš i ne zajaučeš
čak ni dok ti se rastavljaju sve kosti sem vilične da valjaš krše i vezuješ barke
po mirisu razaznaješ vjetrove i skupljaš kišnice da dobrovoljno prihvatiš vršenje nasilja nad tvojim jezikom i tijelom
i povjeruješ na kraju da si sama i svoj dželat i svoja žrtva
pod onim istim velom

Kad napokon naučiš da napraviš se mrtva
dok te svi međedi redom ne iznjuše pa dopuziš natrag na onaj isti prag
i svežeš kosu za gvozdenu šarku
pa zavoliš tu svoju nesreću kao da je svo blago ovog svijeta

Kad si žena na koju se vremenom zalijepi sav taj višak testosterona
pa postaneš i on i ona
i druga i drug
kad najzad razvežeš pupku vrpcu i zatvoriš krug
Tad će slika ova dobiti noge
i oči tad će se presvući guja ispod kamena
i spašće veo s glave s ramena

I tad tek rodi se žena

Ivani Mažuranić
Katya