U provinciji je “poštenje” glavna tema
Kao opravdanje pred drugima da je ono što se radi opravdano
Što manji grad više moralista
I to ne onih koji teže ne znam kakvom idealu
Nego omaložavanje kako bi se sve umanjilo i obezvredilo
Svelo na miru koja njima odgovara

Najprihvaćeniji su oni koji govore govorom većine
Snishodljivi
Integritet se ne prašta, smatra se arogantnim i umišljenim
A svaki pokušaj da se deluje obrazovanjem na ljude, umetnošću
Smatra se u startu promašenom pričom i nepotrebnim isticanjem

U provinciji ne može slobodno da se misli jer ne može slobodno da se živi
Čovek je stalno procenjivan i stalno procenjuje
Da ne bi mnogo odstupao on pristaje na kompromise
Traži načine da se dopadne, potvrdi, bude prihvaćen
Pristaje na pričanje njihovih priča
A što veći kompromis veće udaljavanje od sebe
Svoje prave prirode

Velike gradovi su velike provincije u kojima možeš da se sakriješ
Neopterećen time da se javljaš svakome i brineš o tome ko ti šta misli
Familiju retko viđaš ili ako to odlučiš, ne viđaš je uopšte
Dok ti provincija prosto nameće susrete koje ne možeš da izbegneš
Ali moraš da ih odrađuješ kako bi se održao prividni osećaj zajedništva

Prosto ti nameće identitet koji moraš da nosiš ili si otpisan
I vlastito ponašanje koga se u dubini duše gadiš

Provincija, posebno danas, kada je dobronamernost i otvorenost na izdisaju
Postaje kvazi urbana sredina
Koja u svemu traži prevaru, laž i odstupanje od normale
A šta je to normalno
To je, zapravo, konformizam oličen u totalnoj bezličnosti

Samo takva osoba nije na udaru jer nikome ne smeta
Ona je van vlasti, upravljanja, kapitala, van bilo koje interesne sfere
Koja upada u oči
Idealan građanin u provinciji je malograđanin
Koji živi po ustaljenim normama i običajima

Provincija neminovno daje velike ljude, umove, umetnike
Možda u proseku i više od velikih gradova
Upravo zbog gladi bića da se ostvari, potvdi, željno novih sadržaja
Ali malo ko to postaje u provinciji
Tačnije malo ko tu ostaje jer se teško nosi sa pritiskom sredine

Sredina da bi odbranila svoje vrednosti
Mora da paranoiše, izmišlja, mora da brani sebe
U protivnom bi njihov život i sve njihovo bilo obsmišljeno

To ih i plaši
Da se otvore ka novim svetovima, da ih prihvate i rastu
Već strašljivo brane svoje, po svaku cenu
Prepuni najnižih pobuda i agresije

Pre svega zato što su duboko povređeni, ranjivi
Van pravih životnih potvrda i ostvarenja
Preko kojih bi naučili istinski da poštuju i druge
A ne da napadaju, ismevaju, ni ne znajući pravi razlog za to