Gotovo, do nedavno, igrao je u njih dvadesetak

Upravo gledam repertoare nekih pozorišta i najavljene predstave
I dalje je tu
Nije mu ni palo na pamet da ih odjavi zbog bolesti

Kako mu je to uspevalo, do poslednjeg dana
Ne znam

Zna samo on i njegovi najbliži

Igrom protiv bolesti, igrom protiv neminovnog
Jedino tako

Drugačije ne može – niti predstava sme da se odloži

Gledao sam ga poslednji put, u maju, u „Horu bečkih dečaka“
Dok se publika smejala i skandirala
Osećao sam koliko se muči
I koliko ga je sve to trošilo

Videlo se to na licu, telu, pokretu
Umoran i na početku predstave a tek na kraju
Ali nije se predavao
I privodio ih sve kraju
Uz svoje brojne bravure na koje nas je navikao

Šta je bilo pametnije
Da je prestao da igra, da se povukao iz javnosti, zatvorio, zaćutao
Ili igrao do poslednjih dana ono što je najbolje znao
Glumu, igru svog života
Za koju je bio mag

Gledao sam ga u brojnim ulogama, uglavnom je igrao glavne

Bio je, pre svega, pozorišni glumac
Virtuoz
Čarobnjak scene

Negde s proleća je gostovao u jutarnjem programu RTS-a
Videlo se u pogledu koliko je umoran, iscrpljen
Koliko je samo tuge bilo u njemu, kao da se prećutno opraštao od svih nas
Svoje brojne publike

Ali nije se predavao

Sećam se da je u jednoj emisiji izjavio
Da su glumci duboko nesrećni ljudi

Zašto je to rekao

Da li je na sebe mislio

A opet se isto tako sećam
Nestvarnih aplauza i ovacija koje je dobijao
Nakon pojedinih predstava

Ljudi koji ne idu u pozorište ne znaju ko je bio Predrag Ejdus
Gledali su ga u nekim filmovima, serijama
I za njih je bio samo jedan od glumaca, TV lice
Jedno u nizu

Ali ko ga je gledao
Zna koliki je bio posvećenik

I kao profesor glume, pedagog
A i kao glumac

Koji je, čini se, više igrao i odigrao
Nego što je živeo van svega toga

Mnogo sam naučio od njega
Najviše od svih naših glumaca
A da nikada nismo razmenili nijednu jedinu reč
Osim što smo se u par navrata mimoišli na ulici

Dovoljno mi je bilo što sam ga toliko puta gledao
Da mi približi to nešto glumačko, nestvarno

Naučio me je da nema predaje
Da ništa ne sme da prekine igru, strast, maštu
Da nema velike umetnosti bez velikog stila
A on ga je kao malo ko imao

Rekoše, sinoć, da je otišao Peca Ejdus

Nisam siguran

Možda je to samo još jedna od njegovih vešto odigranih uloga
U kojoj će na kraju, ponovo, da skine svoj kostim
I pokaže nam da je i dalje tu

Nastavljajući da se igra

I što reče Irfan Mensur pre nekoliko godina za njega –
Zavidim mu
Zato što ne znam čoveka koji u tim godinama
A da može tako
I toliko da se igra
Večiti dečak, sanjar…

Hvala Peci što nije izdao svoju igru
Što nije izdao svoju umetnost
Igrao je do kraja

Hvala mu i slava mu