NO PASSARAN

Sunce za horizont zalazi
ja kašičicom kopam kanale
ka svetlu nekog drukčijeg jutra i kažem:
No pasaran.
Za pobijenu decu,rasprodate organe,
Dalaj Lamin vek mira,
degradaciju tela,uma,mašte.
No pasaran.
Za strahom pripitomljene snove,
za srušena utočišta ljubavi
Iz kojih raste otrovni bršljan
sujete,inata,ogoljene strasti.
No pasaran.
Za naše polomljene noge
dok nas teraju da trčimo brže
u susret plesnjive smrti,lažnog bogatstva.
No pasaran.
Za ljude u amovima,slobodu u
plućima ptice pre nego što pusti pesmu,
koju više niko i ne primećuje
na otrovanom nebu.
No pasaran.
Za umiruće uzdahe zemlje
izbrazdane pohlepom,
degenerisanim semenom gladi.
Bezdusnom otimanju smisla
stvarima koje će sve to nadživeti.
No pasaran.
Gde smo nalazili smeh
nastanili su meduze sa kracima sumnje,
pojačali otrov izbegli preživele.
Džaba se otimam
ko leptir u zraku svetla,
krugovi su sve manji
dok se besmisleno vrtim
u blizini vira.
No pasaran
Da li postoji nada
ili su samo vešto probudili
zlo što davno postoji
duboko u nama.
Jesmo li stvarno voleli
ili se samo ogledamo
u mirnom jezeru srama.
No pasaran.
Jednom će se valjda zapaliti
sva ta prazna slama
što u budžacima svesti tinja.
Reanimiraćemo slobodu u pesmi sužnja
pustiti je da se po svetu koprca,
nevino jagnje za poslednji ples
sa gladnim vukovima.
Nek bude šta bude
ja neću da sačekam
da bogovi okončaju
opaku svađu sa ljudima.
No pasaran
Poslednja glupava reč
neobjašnjive teskobe.
No pasaran.
Kakvo lepo ime za rolnu
toalet papira.