Sreću se dvoje nekadašnjih beogradskih ljubavnika iz sredine sedamdesetih.
– Koliko je prošlo – pita je.
– Tačno trideset godina – odgovori ona.
– Gde si bio? Gde si bila? Imaš li dece? A ti? Lepa si? Kako su ti roditelji? Radiš u školi?

Smenjuju se neizmenično njihova pitanja.

Oboje imaju preko šezdeset, isuviše da bi započeli nešto ponovo, a premalo da bi tek tako prošli jedno pored drugog.

Godine su ostavile tragove na njihovim licima.

Nekada su oboje pričali samo o budućnosti, šta će sve da budu.

A sada samo o prošlosti, šta su sve mogli, a nisu.

Imaju brakove iza sebe, oboje, podjednako duge i neuspešne. Oba, navodno, nastala iz ljubavi, i oba, poodavno bez ljubavi…

Ona nema decu, svoju, ali zato ima od muža, dvoje.

On ih ima, ali kao da ih nema, otišla su svojim putim, ni ne zna gde su.

Ponovo Beograd, ponovo Skadarlija, ponovo “Moja mala nema mane”, “Devojko mala”, “Jesen u mom sokaku”, i ponovo ništa.

– Nije nam se dalo – zaključuju oboje dok se sudaraju čašama i pogledima.

Pomislila je, na trenutak, da joj je on poslednja šansa, zadnji voz iz poodavno potrošene mladosti u koji i dalje misli da može da se ukrca, i da ode negde daleko, što dalje.

I on je pre susreta pomislio to isto za nju, ali čim su se videli bilo im je jasno da je gotovo.

Dva nekadašnja ljubavnika, sada samo dva stranca.

Ne ide im se ni u krevet, a pre danima nisu izlazili iz njega.

– Šta nam se to desilo mili – pita ga – gde smo pogrešili?
– Godine draga, godine – odgovara joj – proklete godine.

Odmahuju rukom i jedno i drugo, i zovu konobara.

I dalje se odmeravaju pogledom, k’o nekad, traže ono što su nekada voleli, što ih je toliko uzbuđivalo, ali ne pronalaze. On nije više nije onaj mladić kome se sve može, a ni ona nije devojka za kojom se svi okreću.

Vreme je odradilo svoje, alkohol, loši izbori, loša prijateljstva, samoća, promašene investicije, i veliko ništa na kraju.

– Može nešto žestoko, znam da to voliš – pita je.
– Ne, ja ću ovoga puta čaj… – odgovara mu.

Zaplesali su, k’o nekad, ali kao da su u međuvremenu izgubili ritam. On je nespretno gazi dok igraju, ko zna koliko dugo nije igrao, a ona se toliko zaokruglila da se više trese nego što igra.

– Da li me voliš i dalje? – pita ga kroz smeh.
– Naravno da te volim – odgovara joj.

Smeju se oboje, a mislim da bi zaplakali.

– Šta će nam ovaj susret? – pita je.
– Ne znam – odgovara mu žena.

Bolje da su ostali večno mladi u mislima jedno drugog, zgodni, šarmantni, pomalo ludi, pomalo egoisti, pomalo idealisti, pomalo od svega, u svetu koji je verovao u bolje dane.

Ovako kao da nemaju više o čemu.

Sedim sa devojkom za stolom pored njih, držimo se za ruke i komentarišemo taj stari beogradski par.

– Kako deluju smešno? – komentariše devojka.
– Nemaš pojma kakav je to par bio nekada – dodaje stari konobar uz nostalgični uzdah.

– Da li ćemo i mi ovako – pitam je.

– Ne znam – kaže ona – treba prvo da te ostavim a onda da te ponovo nađem za trideset godina –

– Naćićeš me? – pitam je.

Ona samo slegnu ramenima, odmahnu rukom i reče mi – nije važno, važno je kakvi smo sada.

I dobro je što ovo sada još uvek traje, i dalje nam je sasvim dobro u njemu…

A ti mala pazi šta radiš, i nemoj kada te sretnem za trideset godina da od naše priče ostane samo uspomena na ono nekad.

Ne dozvoli da se ovo ikada završi, i ne dozvoli da prestanem da plešem.