Tetka-Ruškin brat se obesio kod nje u šupi. Kada se ona vratila sa pijace, pošla je u šupu da nacepa drva i tamo je imala šta da vidi. Jovica je visio u vojničkoj uniformi, već pomodreo.

To mu je bio poslednji dan odsustva, i Tetka-Ruška je od našeg oca pozajmila malo para da mu da, da ima.

Iz dvorišta smo čuli Tetka-Rušku kako kuka. Onako ciganski.

Majka je odmah otrčala k njoj. Sestri i meni je rekla da ne izlazimo iz dvorišta. Malo posle je dovela Cvetka, Zlaticu i Malu Mitru.

Kod Tetka-Ruške u dvorištu se okupio ceo komšiluk.

Pogreb je bio velik, svi Cigani su plakali, i padala je kiša. Govorili su da to nebo plače za Jovicom.

Kasnije je Beli Bora pričao Tetka-Ruški kako se njen brat jako čudno ponašao tamo, u Beču gde je on, Beli Bora, živeo sa jednom oficirkom. Jovica se oblačio kao žena, nosio plavu periku, šminkao se, brijao noge i nosio najlonke, i cipele sa štiklama. Imao je neko švapsko društvo. Svi se oblačili i šminkali kao žene, i išli u kafane gde su dolazili neki što vole takve.

Zato Jovica nije ni mogao da izdrži u vojsci.

Beli Bora i Tetka-Ruška su popili po rakijicu za dušu njenog pokojnog, nesrećnog brata. Pre nego što su gucnuli, malo rakije su prosuli po patosu. “Aj, neka mu je laka”, “Aj, neka mu Bog dušu prosti.”

Beli bora je, posle nekoliko čašica, rekao:

– Ruško, tu nema šta, Jovica je bio dobar dečko, ali je, sestro slatka, bio… znaš… ono… buzerant.