Posle vođenja ljubavi, dok se oblačila, moja tanka, sisata sobarica me je upitala gde ću za doček Nove godine. Rekao sam joj:

– Ovde ću da dočekam Novu godinu, u krevetu. Slušaću radio.

Približila je svoje lice mome:

– Lepi, drkaj misleći na mene. Važi?

– Važi.

– Doći ću prvog januara da ti čestitam, u drugoj sam smeni. Da zajedno započnemo jednu novu našu novu godinu.

Kada se obukla, zapalila je cigaretu i stala kraj prozora. Ustao sam i prišao joj go:

– Ima li nečega u mom dvorištu, mom privatnom pozorištu? Dešava li se nešto?

– Ništa, mirno je, za sada.

– Ne voliš moje dvorište.

– Ne.

– Zašto?

– I ja živim u jednom takvom.

– Žao mi je.

– Da mi je da mogu da pobegnem iz tog cirkusa.

– Ne vredi. Ceo grad je ovakvo jedno veliko dvorište.

– Misliš?

– Mislim. Jedan moj stari kolega bi rekao: “I grad, i država.”

I moja druga sobarica me upitala gde ću za doček Nove godine. Rekao sam joj:

– Ovde ću da dočekam Novu godinu, u krevetu. Slušaću radio.

Pogledala me je tužno:

– Baš mi je žao, pa svi idu negde. Svi će biti sa nekim a Vi sami.

– Gde ćeš ti da ideš?

– Ja idem kod drugarice. NJen tata je kupio televizor, pa ćemo svi da gledamo svečani novogodišnji program. Biće nas puno. Oni jedini u ulici imaju televizor.

– Lepo.

– Doneću Vam kolače, ovih dana, tako da imate za Novu godinu.

Uveče, trideset i prvog decembra, oko šest sati, pošao sam na drugi kraj grada. Papirnu kesu sa nekoliko kolača gurnuo sam u veliki džep na kaputu. Ulice su bile mračne: gde i gde neka sijalica na banderi, neki osvetljen prozor, neka muzika sa radija ili gramofona; neki pijanci što su već u podne počeli da čekaju Novu godinu, po malim kafana, sada su rukavima i ramenima brisali fasade, i kuckali glavama u kibicfenstere, jedan je pevao putem i gurao bickl na kome je bio ogroman bor čiji se vrh vukao po crnom putu; zatvorene prodavnice, otvoren ženski frizeraj, osmesi i papilotne, haube i miris kiseline; pred bioskopom desetak posetilaca poslednje bioskopske projekcije u godini; pakpapirom sa unutrašnje strane izlepljeni prozori restorana “Park”(nekada “Wien”) a kroz malo otškrinuta vrata vidi se raznobojnim krep-papirom i borovim grančicama ukrašena velika sala, spojeni stolovi, beli čaršavi, dupli tanjiri; na korzou poneki vojnik, željan alkohola i ženskih lica, žurne grupe gimnazijalaca* sa cegerima u kojima zveckaju flaše, sa obe strane ulice po prilika u crnom, teškom kožnom kaputu, na uglu stara Ciganka sa korpom, umotana u debele marame, prodavačica suncokreta i semenki; širokim putem, niz koji piri severac, dva-tri kera nigde ne žure…

Hladnjikavo novogodišnje veče bez snega, jedino su se u izlozima belela slova od vate: SREĆNA NOVA GODINA.

*(:“Dobro veče, profesore. Dobro veče! Profesore, hoćete sa nama? Srećno na dočeku!”)

Starca sam zatekao ispred kuće kako gleda u tamno nebo sa tek ponekom zvezdom. Bio je u crnom sakou, beloj košulji, kravata je imala kose plave i crvene pruge, crne cipele su mu bile dobro izglancane, belu, malo dužu kosu je lepo začešljao unazad. Pomislio sam: “Gospodin u palanci.”

Iznadio se kada me je ugledao. Nekoliko trenutaka me tužno gledao, što me je malo začudilo, jer ga pre nisam takvog video, a onda se nasmešio, kao i obično, i uveo me u kuću.

Dok je otvarao vrata sobe, rekao je:

– Mali, dobro mi došao, izvoli. Tebe sam čekao, svi drugi su tu: moji prijatelji, moji drugovi, moje pijandure, moje žene, moje ljubavnice, moje kurve. Svi smo večeras tu. Svi se spremamo za veselje, za proslavu, za jednu dugu veselu noć, za doček Nove godine. Izvoli, kuća je mala ali nekako ćemo da se stisnemo. Samo da znaš otkud su sve došli, na koji su se put oni uputili, koliko su prešli – da bi večeras bili sa nama.

Starac i ja smo ušli u praznu sobu. Ja sam seo na svoje mesto. Papirnu kesu sa kolačima stavio sam na prazan sto. Dok je stari boem otvarao jedna pa druga vrata na ormanu, iza kojih su na mene čekale flaše sa raznim pićima i različite čaše, ja sam gledao u malu okićenu jelku u uglu sobe, na postolju za šivaću mašinu.

Poglavlje romana “Oko sa strane”, Filip Višnjić, Beograd, 2007.