Jutros me je pred kućom stranac upitao gde je jedna ulica. Okrenuo sam se prema kraju gde je tražena ulica i podigao ruku, da bih mu lakše pokazao i objasnio kuda da krene, kako će da pronađe traženo odredišta, ali umesto da progovorim, samo sam spustio ruku i okrenuo se ka nepoznatom. Čovek me je gledao i čekao odgovor. Trepnuo je nekoliko puta i malo otvorio usta: video sam mu vrh sitnih donjih zuba. Pošto sam i dalje ćutao, on me je upitao: “No, kažite mi, da li znate gde je ta ulica?”

Pogledao sam ga i, kao da sam se tek probudio, tek tad osvestio, shvatio gde sam, rekao: ” Ne znam, ja nisam odavde.“

Okrenuo sam se i ušao u kuću.

U rano posle podne, otišao sam na groblje i obišao grobove svojih prijatelja: starog kolege, profesora filozofije, prijatelja iz parka, čoveka koji me je naučio da hranim ptice, koji me je upoznao sa ovim gradom, od čijih sam priča napisao nekoliko knjiga, kome sam jako ličio na jednog mladog Nemca, nikad pronađenog oca, koji mi je savetovao da odem odavde, ali ga nisam poslušao, i starog bivšeg boema, visokog sedokosog starca, kog koga sam godinama pijuckao dobra pića, sa kojim sam razgovarao i ćutao, čije sam snove uneo u neke moje knjige, koga sam sahranio, kome sam napisao “Produži dalje”, koji mi je ostavio kuću u kojoj sada sam čekam svoj kraj. Sam.

NJih dvojica su imali mene, a ja nemam nikoga. Takav je bio moj izbor. Ja sam odabrao nepripadanje, nedeljenje: samoću kao životni put. Ja sam tako hteo i ne žalim što u poznim godinama nemam kome da pričam svoje priče, i tuđe. Što niko na mom grobu neće da napiše: “Non obiit, abiit”, nije umro, otišao je.

Nikada nisam mislio da me čeka izuzetna sudbina, nešto veliko i značajno, da je moj život po nečemu osobit, bolji od drugih, da mi je Bog dao poseban dar i izuzetna osećanja.

Odlučio sam se, rano, za samoću, za ćutnju, za pisanje, za tišinu, za svesno ništavilo. Ja sam za misao vodilju odabrao Gospodinove reči: “Putevi moji nisu vaši putevi.”

Moj je izbor bio da tiho proćerdam ono jedino što imam – goli život.

Ja sam one sanke što se same, u predvečerje, nečujno spuštaju niz beli breg.

Sat vremena proveo sam na groblju: iz fićoka popio malo rakije za jednog prijatelja, malo za drugog. Slušao sam sviruckanje severnog vetra, mirisao hladnoću šimšira, zaobilazio korice leda* na malim barama, gledao krstove, drvene piramide sa velikim crvenim petokrakama, i sivilo decembarskog neba. Groblje kao groblje, bašta šarena.

*(Kao dečak, u mraznim jutarnjim časovima, odlazeći sam u školu, gazio sam tanka stakla leda, pratio pomeranje mehura vazduha pod njima, mešanje ledene srče sa mrkom vodom i blatom. Ponekad bih uzeo veći komad prozirnog leda, približio ga očima i kroz njega gledao svet oko sebe.)

Kada sam se probudio iz poslepodnevnog sna, već je bilo rano zimsko veče. Ulična svetiljka je kroz prozor osvetljavala u sobi prazan sto i po stolicu sa svake njegove strane. “Pusto, prazno, jalovo”,pomislio sam. “Pusta kuća. Ja sam čovek iz puste kuće. Omu den kase pustije, kako me je na rumunskom jednom nazvala moja Cigančica. Da sam mlađi, napisao bih knjigu pod tim naslovom. Knjigu o samoći, knjigu o propuštenim prilikama, knjigu o nekuražnosti, knjigu o zortu pred pravim životom, knjigu o smrti koja šeta iz sobe u sobu, i neminovnosti njenog susreta sa domaćinom.”

Ležeći u polumraku, prisećam sam se sna, kojeg sam sanjao pred samo buđenje. Mladić sam kome baba kaže da zakolje pile u dvorištu. Ja to nekako radim: pridržavam pile, nož, razvlačim šiju, osećam toplu malu krestu i kljun na koži dlana. Kao da je ta glava još neizleglo pile u ljušturi jajeta.

Nespretno, dugo odsecam glavu. I telo koje se cima, lepeće krilima, nogama zagreba zemlju, bacam u obližnju praznu letnju kuhinju. Nekoliko trenutaka kasnije, baba mi govori da joj donesem pile da bi ga ošurila u velikoj sivoj vangli iz koje se u hladan vazduh diže bela para. Odlazim u malu, praznu letnju kuhinju. Goli, beli zidovi su poprskani krvavim pegama. Sva četiri, jednako, od plafona do poda. Pile, perja umazanog krvlju, mirno leži po sredini sobe. Sa šije se povukla sva koža, pa izgleda kao da na utabanoj zemlji leži odsečeni mali ud, krvavi kurčić.

Poglavlje romana “Oko sa strane”, Filip Visnjić, Beograd 2007.