На сред зида икона. Пред иконом гори свeћа вoштница. Мало ниже на столу лежи покојник – прекрстио руке као да се Богу моли. Пламен воштанице не сија на њега управо, већ се светлост тек са иконе одбија и пада му на лице, кoје као да је од истог воска као и воштаница. Ја сам дошао по дужности општинског лекара да видим је ли заиста мртав. Јесте – не може бити мртвији. Задржах се још минут-два. Гледам ону светлост што је икона шаље на мирно му лице. Не знам ко је био, ни шта је био. Не знам је ли веровао што катихизис учи, или можда није никад ни завирио у њега. То не могу да прочитам са црта његовог лица ни спрама светлости иконски благе. Загледао сам се у светлост што се са иконе одбија на њ. – Ако је веровао, та га светлост благосиља; а ако није веровао – она му прашта. А зар би и могла светлост друкчи је чинити!