Imam problem. Dilemu. Dvojim. Do sada sam pisao tekstove za strip, SF, horror. Zarada nije bila bog zna što, ali bilo je ugodno i mirno. Najednom je proključalo nešto u meni, kao da mi vrag ne da mira, morao sam. Prosuo sam iz sebe sve što me opsjedalo godinama. Sve one strašne priče što su me okruživale slio sam u fabulu ozbiljnog romana. Vrlo ozbiljnog. Znao sam da je ozbiljan, ali nisam znao je li dobar, je li stilski dobar. Trebao sam potvrdu. S povjerenjem i pritajenim strahom, obratio sam se ljudima iz svog užeg kruga. Najprije sam rukopis dao na čitanje Šagiju.

-Opako si dobar, Romeo! Opako! – nazvao je Šagi usred čitanja.

-Što ti se sviđa? – upitam oduševljeno.

-Kratka rečenica. Napeto. Crni humor. Baš si me iznenadio. Ma mrak, kažem ti.

Sutradan je zvao kad nisam bio kod kuće. Javila se Maruška.

-Maruška, slušaj ovo, da ti pročitam – prekinuo je njen veseli pozdrav.

-„Ljeto na otoku. Obilje svjetlosti i topline. Sve je dovedeno do vrhunca. Javlja se sjećanje na ludog Karla iz mog djetinjstva. Šetao je selom i mahao rukama prema otkopčanoj košulji kao da nešto zgrće i skuplja pod nju. ‘Skupljam sunca za zimu’, govorio je siguran u smisao svoje namjere. Kad je rat počeo i kad su se svi od granata branili vrećama pijeska po prizemnim prozorima, izbjegavanjem izloženih dijelova stana, sklanjanjem u podzemne garaže, ali i bježanjem pod stol ako je spas trebalo tražiti u hipu, on bi izlazio na puste ceste, raskopčavao košulju, otkrivao prsa i udarao se po njima: Pucajte, majku vam, pucajte.“

-Da, i?

-Što i, Maruška, majku mu jebem… Pa to mi je stric, ne može o mom stricu pisati.

-Ali Šagi, sve je promijenio… Na kraju krajeva, tvoj stric nije ni dočekao rat…

-Moj stric je skupljao sunca za zimu i neću da piše o njemu, je li ti jasno – zalupio je slušalicu.

Maruška me dočekala sva u čudu.

-A da izbacim ludog Karla – bio sam spreman na popuštanje.

-Što je tebi, to je tako… Tako decentno, to nikog ne može uvrijediti, smirit će se on.

-Vidjet ćemo što kaže Lem, danas sam njemu dao rukopis. Baš  ću ga pitati za ludog Karla.

Tek što sam to rekao, nazove Lem.

-Ej, stari, evo me kod onog poglavlja o ludom Karlu pa nisam mogao odoljeti da te ne nazovem. Nisam pročitao do kraja, ali ovo me baš zdrmalo. Taj nevini čovjek koji ne shvaća što se zbiva… Čovječe, tu su psi rata bolje sjebani nego ikakvom paljbom riječima…

-Baš ti hvala što si nazvao, važno mi je tvoje mišljenje, baš si frend… A Šagi se uvrijedio…

-Ma to je tako plemenito, nemoj se obazirati, pusti ga u kurac.

-Okej, hvala ti, javi se kad sve pročitaš.

Sutradan je nazvao kad nisam bio kod kuće. Javila se Maruška.

-Maruška, slušaj ovo – krenuo je iz prve, očito nervozan.

-Dobro, slušam – sledila se Maruška.

-„U zelenim vodama Krke, Zrmanje i Korane, svima odjednom, zrcalile su se pognute sjene nesretnika što bez nade i cilja napuštaju predjele djetinjstva i snova. U tom posljednjem zbjegu bili smo moja kći i ja, Uroš Korenica. Godinama smo dijelili usud izbjeglištva. Gadna vremena, što da vam pričam. Ali ništa nije bilo tako teško kao ova povratak. Odlučili smo, vraćamo se svojim kućama. ‘Hoćemo li vozom ili autobusom’, pitao sam. ‘Ne idemo zajedno, tata, ti ćeš sam. Iskoristit ću to što imam različito prezime. Moje zvuči potpuno hrvatski. Neću da me povezuju s tobom. Za mene više nema voza. Ja putujem vlakom’, rekla je Irina. ‘Što bulazniš, kćeri, što radiš bolesnom ocu?’, zgranuo sam se.“

-Da, i?

-Što i, Maruška, majku mu jebem… Pa to su moj otac i moja sestra, pička mu materina… Ne može o mojoj obitelji pisati.

-Ali Lem, sve je promijenio, pa tvoj otac je još živ, ovaj u romanu umire, ne podudara se…

– Moja sestra je rekla te riječi i neću da to vidim u romanu, jesmo se razumjeli? Neće moju obitelj koristiti za svoje ciljeve ako želi moje prijateljstvo i dalje. – Zalupio je slušalicu.

Maruška me opet dočekala u čudu.

-Slušaj, ljut je ko ris, ali ne brini, smirit će se… Ti si sve tako dobro zakamuflirao, tvoja Irina sasvim je drugačiji tip od Lemove sestre, samo je iskustvo slično.

-Vidjet ćemo što kaže Teo, danas sam njemu odnio rukopis.

I nazvao je Teo.

-Ma daj, Romeo, oni su pukli skroz-naskroz. Što se imaju ljutiti, pa sve je tako decentno, kao da žena piše, ha, ha, i ne samo na tim mjestima, baš tu i stil nekako mijenjaš. Ma daj, čovječe, šupčine su usrane, toliko je godina prošlo a oni o prepoznavanju. .. Strah, strah, moj prijatelju, jebala ih demokracija u guzicu.

Dok se Teo snebivao na reakcije oko ludog Karla i Lemove sestre, zasmetalo me ono o ženskom pismu. Odmah sam znao da ću to promijeniti, ali sam bio mirniji što se tiče Šagija i Lema.

Sutradan je Teo opet nazvao i opet se dogodilo da nisam bio kod kuće. Javila se, naravno, Maruška.

-I mene je utopio… Slušaj, pročitat ću ti – zamuckivao je.

-Polako, Teo, sve znam… Ajde, slušam…

-„Ponovo je otvorio oči. Ne, ne halucinira. To više nije ona skulptura koju je isklesao prije deset godina, to više nije onaj impozantni vođa, uspravan, samouvjeren, autoritativan. Skulptura je promijenila boju u zeleno-sivu s ružičastim i bijelim mrljama, a usne su se stegnule onako kako ih je stezao modelirani u stvarnosti. Jedva ih je pomicao i kad je govorio. Osupnut, Ivan je slušao lošeg recitatora kako bez ikakvog sklada s izrečenim podiže i spušta ton slijedeći zamišljene i željene emocije publike. Pratio je podozrivu i vrebajuću putanju njegovog unezvijerenog pogleda, zjenice bez iskre i sjaja, i zgranuo se i nad svojom i nad bilo čijom opčinjenošću i idolopoklonstvom. Podigao je čekić i udario. Još jednom, i još jednom, i još jednom… U prašinu su se slijegali i kreštav glas i histerične grimase, i demagogija i floskule, i himba i zloća, i sadizam i opako sladostrašće, i bijes i mržnja, a katarzičan Ivanov smijeh odzvanjao je prostorijom. Osjećao se kao vertikala nad apokalipsom.“

-Sve znam, pa što se ljutiš, pa nisi to ti… Čekaj, svi znaju da si ti uvijek pravovjeran… Svi znaju da si davno vozni red prekrstio u vlačni red…

-Da, da, pa ste vi to pričali kao vic. Ali to sad nije bitno… Ni to da nikad nismo ni bili pravi prijatelji… Sad je važno da se ja bavim skulpturom i da će svi misliti da sam to ja…

Slušalica je zveknula snažno.

Maruška me i ovaj put dočekala zaprepaštena.

-Slušaj, oni su stvarno pogođeni. Možda ipak treba jedno obraćanje čitatelju… Evo, znam da se ti ne voliš baviti takvim finesama pa sam ti ja napisala…

-Daj da čujem.

-„Sve se dogodilo ovako i ništa se nije dogodilo baš ovako. Svi su likovi iz stvarnosti i svi su likovi izmišljeni. Ako netko prepozna u fragmentima sebe, neka se zamisli nad tim. Ako netko odbije priznati da su to fragmenti o njemu, neka mu bude. Bitno je da se više nikad ne ponovi.“

Nemiran i izmožden, prepustio sam se Maruškinim prstima.

-Tako… Masiraj mi vrat… Blago meni što te imam.

-Kako ćeš mi još zahvaliti, Romeo – izazivala je.

-Zahvaliti? Pa, evo ti novi odlomak romana, jučer me gurnula u akciju primjedba o ženskom pismu pa sam noćas radio, evo, pročitaj, ja sam umoran, evo, već tonem u san.

Probudilo me udaranje po bolnim ramenima.

-Maruška, jesi poludjela – skočio sam zaprepašteno.

-Za koju ideju koristiš ovaj uvod, objasni odmah – drmala mi je ramena i dalje.

Slutio sam u čemu je problem. „Ideš ukrivo, pusti me, nešto nije u redu“, rekla mi je jednom, a onda sam joj priznao da imam probleme kod erekcije. I jutarnje mokrenje mi je postalo bolno. Otišao sam specijalisti. Iskrivljavanje penisa, glasila je dijagnoza.

-Pa što se ljutiš, iskoristio sam to, trebalo bi biti smiješno.

-Koji ti kurac to treba?

-Oho, počeli smo psovati… Treba mi takav uvod o tipu kojemu injekcije neće pomoći i koji će se totalno izbezumiti jer će postati impotentan, i koji  ne vidi izlaz pa odluči otići u rat.

-I što misliš postići takvim uvodom u temu rata?

-Iz komičnog treba priču odvesti u tragično.

-I baš preko seksa! E, nećeš!

-Jebote, što si postala čistunica?

-Pa netko će pomisliti da se radi o nama. I da si ti tako otišao u rat.

-Kako se sad  tu može raditi o nama, u pičku materinu…

-Ti si otišao u rat, nemamo djecu, svi će misliti da smo to mi.

-Si će misliti! Svi će misliti! Otkad tebi smeta što će drugi misliti?

Prevalio sam se na natrag na kauč. Zatvorio sam oči, a preda mnom kolona čitatelja. Drže u rukama moj roman. I Šagi, i Lem, i Lemova sestra, i Teo, i svi pokojnici. Razdrljene košulje, ludi Karlo izlazi iz povorke. Granate fijuču, a on viče: „Kriv mu je, kriv mu je.“

 

(Poglavlje romana „Roundabout“, Konzor – Jesenski i Turk, 2011. )