Krajem sedamdesetih godina prošlog veka pohadjao sam gimnaziju koja je nosila ime po jednom partizanu iz obližnjeg sela, a sada se zove po jednom naučniku. Zgrada je bila više od sto godina staro austrougarsko zdanje podignuto kada je severna Srbija bila deo Austrougarske monarhije, a južna Srbija, sve južno od Dunava, pod Turskom imperijom.

Imao sam druga koji se zvao kao ja i bio iste nacionalnosti. On je sa osamnaest godina odlučio da prestane da bude Srbin a postane Jugosloven. Pitao je roditelje za dozvolu a oni su mu odgovorili da je punoletan i da sam odlučuje. Niko na to nije obratio pažnju. Tada niko nikoga nije pitao koje je nacionalnosti. To se smatralo nekulturnim kao što je, na primer, nekulturno pitati Amerikanca koliko ima godina ili kolika mu je plata. U tadašnjoj Jugoslaviji bilo je mnogo mešovitih brakova, širilo se bratstvo i jedinstvo, ukrštala se krv raznih nacija ( u krvi autora ovog teksta ima i srpske i rumunske krvi, a u krvi njegove žene i srpske i hrvatske krvi). U formularu za prvu ličnu kartu, moj drug Dragan je ponosno upisao Jugosloven. Niko to u našem razredu nije komentarisao. Osim jednog našeg druga čiji otac nešto baš i nije voleo komuniste. Taj naš drug je rekao: Nekada su Srbi pod Turskom imperijom menjali “veru za večeru”. Od pravoslavnih Srba postajali su muslimani a sada Srbi pod komunistima od Srba postaju Jugosloveni. Nešto slično čuo sam puno godina kasnije u jednom pozorišnom komadu u kojem je prikazana situacija u Jugoslaviji posle Drugog Svetskog rata, kada su komunisti preuzeli vlast u zemlji. Glavni lik u jednoj sceni rezignirano kaže: “…sada će Hrvatice da radjaju Hrvate, Slovenke Slovence a Srpkinje će radjati komuniste.”

Želja Južnih Slovena da žive u jednoj zajednici ostvarila se 1918. godine  kada je nastala Kraljevina Srba Hrvati i Slovenaca. Država je jedanaest godina kasnije promenila ime u Kraljevina Jugoslavija.

    Posle Drugog svetskog rata komunisti su preuzeli vlast u zemlji, zabranili su izbeglom kralju Petru II Karadjordjeviću (koji je tokom rata sve vreme bio u  Londonu) da se vrati u zemlju, a državi dali ime Demokratska Federativna Jugoslavija. To ime se nije svidelo Staljinu a i mnogim jugoslovenskim komunistima. Država menja ime u Federativna Narodna Republika Jugoslavija. 1963. godine država postaje Socijalisticka Federativna Republika Jugoslavija i to ime opstaje sve do 1992. godine kada se zajednica svih Južnih Slovena i mnogih drugih naroda raspada i nestaje sa geografske i političke mape sveta.

Nekoliko godina kasnije, Dragan se oženio Melitom. Njoj je otac bio Čeh a majka Madjarica. Dobili su tri ćerke. Svima je u knjizi rodjenih pisalo da su Jugoslovenke.

Onda je umro najveći sin jugoslovenskih naroda, doživotni predsednik Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije maršal Josip Broz Tito.

Tada se govorilo: I posle Tita  – Tito! Političari su se kleli da neće skrenuti sa Titovog puta. (Jedan srpski pesnik je napisao pesmu: “To što je mogao Broz, to majka više ne radja”.)

Ali nije bilo tako. Došle su devedesete godine i desilo se ono što se desilo… Što bi narod rekao – ne ponovilo se.

Bila jednom jedna država Jugoslavija. Na tom prostoru, koji mediji zovu Zapadni Balkan, sada je sedam država. Kažu – biće ih još.

Amerikanci, One Nation Under God, ne znaju gde je Srbija. Umoran od objašnjavanja da je to zemlja u Jugoistočnoj Evropi, i koje su joj zemlje susedi, počeo sam da govorim da sam iz Jugoslavije. A na pitanje gde je Jugoslavija ja sam lako, melanholično, odgovarao da je u –  prošlosti.

Školskog druga Dragana nisam video godinama. Ponovo smo se susreli na proslavi “30 godina od mature”. Dragan mi je rekao kako smo mi nekada bili lepi a zgrada gimnazije oronula; sada je obrnuto: mi smo oronuli a zgrada izgleda jako lepo. Za njenu restauraciju i kupovinu novog inventara pare je dala Evropska Unija, zato je desno od ulaznih vrata prikačena plava table sa krugom žutih zvezdica. Kasnije, na terasi jednog restorana pili smo nemačko pivo i mirisali lipe. Dragan mi je rekao da su sve pivare u Srbiji kupili Nemci, Holandjani i Belgijanci. Malo u šali, malo u zbilji, rekao sam školskom drugu da su srpske pivare propale jer su Srbi malo pili piva. Srbi su depresivan narod sa povremenim visokim uzletima duhovitosti. Kao takvi, oni radije piju šljivovicu. Još sam rekao drugu da lipe sa Balkana najlepše mirišu na svetu.

Posle nekoliko nemačkih piva proizvedenih u Srbiji, upitao sam Dragana šta sada upisuje u rubrici nacionalnost  kada popunjava neke formulare.

… Srbin – odgovorio je Dragan i lagano, zamišljeno skidao sa flaše vlažnu papirnu etiketu.

Slovački sveštenik i istoričar Samo Tomašik je 1834. godine posetio Prag,  biser zapadnog Slovenstva. Kada je čuo da je na ulicama grada nemački jezik više u upotrebi od češkog bio je veoma razočaran ali i nadahnut. U sobi svog hotela napisao je stihove pesme “Hej, Sloveni”. Pesma je ubrzo postala popularna kod svih Slovena. Pevali su je Poljaci, Slovaci, Česi, Slovenci, Hrvati, Srbi, Bugari, Sovjeti. Još pre kraja Drugog Svetskog rata jugoslovenski partizani su je uzeli za himnu buduće Jugoslavije.

Neko vreme smo ćutali, udisali miris lipa. Tako su lipe mirisale i one noći kad smo pijani, lepo obučeni šetali pustim ulicama grada posle proslave mature u obližnjem hotelu. Kad smo svi bili srećni jer smo završili gimnaziju i spremali se da na jesen krenemo u Beograd na fakultet. Kad smo bili srećni što živimo u Jugoslaviji, najlepšoj zemlji na svetu. Prekinuo sam ćutnju rečima: – Znaš, iako smo je učili u školi i često pevali, ja nikada nisam znao sve reči naše bivše himne  “Hej, Sloveni”.

• Ni ja – brzo je rekao Dragan – a bio sam Jugosloven.