Deda je upitao majku da li ima dovoljno novaca za put. Ona je rekla da ima. Pozdravili smo se sa babom i dedom, ujnom i ujakovim sinom, mojim bratom Jonelom.

Ujak nas je kolima povezao na železničku stanicu u Jasenovu. Ja sam sedeo napred, na kočijaškom mestu, pored ujaka. Pazio sam da me konji, kad se brane od muva, ne ošinu repom po licu. Ujak mi je dao da držim crne, teške kožne kajase.

Stigli smo do stanice. Pozdravili smo se i majka, sestra i ja smo ušli u voz. Ujak je sestru i mene podigao preko visokih stepenica na vratima.

Putovali smo kući. Došao je kondukter da nam proda karte. Majka je izvadila novac – ali nije imala dovoljno. Kondukter je bio ljut i rekao majci da ćemo morati da siđemo u Crvenoj Crkvi, selu ispred Bele Crkve. Majka ga je molila da nas pusti da stignemo do grada; rekla je da će ona da ode brzo do kuće i doneće mu novac na stanicu. Ali, on nije hteo, rekao je majci da ne treba da kreće na put ako nema dovoljno para. Majka ga je molila. Drugi putnici su gledali u nas. Sestra i ja smo ćutali. Ja sam gledao u pod, bilo me je stid što smo siromašni.

– Kako ću sa malom decom pešice od Crvene Crkve? – molila je majka. Ja sam mislio na našu tešku, veliku torbu u koju nam je baba natrpala krompira, pasulja, brašna i luka.

– Ne znam ja – rekao je ljuti kondukter – nije trebalo da pođeš na put kad nemaš para.

Žena što je sedela preko puta nas je rekla:

– Pusti ženu, vidiš da ima malu decu. Šta si se navrz’o. Nema dosta, pa nema.

– Ne može!

– Ja ću da platim. Koliko još treba? – rekao je čovek što je sedeo preko puta sestre i mene.

Podigao sam pogled sa poda u koji sam netremice gledao, stideći se: čujući samo ljutog konduktera i majku koja je molila i molila da nas ne izbaci u selu ispred Bele Crkve. Mislio sam kako je od dede mogla da uzme malo novca, kad joj je već nudio, ali ona to nije htela, da ne obruka oca, da deda ne sazna koliko ničega nemamo. Baba nam je, ipak, ćuteći, punila i punila torbu.

Čovek bele kose je kondukteru pružio novac.

Majka se zahvalila. Zamolila je tog dobrog čoveka da joj da svoju adresu,  kako bi mu ona vratila novac.  Čovek je rekao da je to malo novca i da ne treba da mu ga vraća, i da ne treba zbog toga više da brine, da je sve u redu. Rukom, kojom je pružio novac, pomilovao je po glavi sestru i mene. Majka se zahvaljivala. Ja sam ponovo gledao u pod. Stideo sam se jako. Od tog stida i zbog čikine dobrote, došlo mi je da plačem. Nisam smeo da trepnem.

“Nakjuče”, Prosveta, Beograd 1994. “Vorvorgestern”, Matthes und Seitz”, Berlin 2011.