I veli on meni: “Nemaju se šta oni šetat u zvezdinim majicama po Splitu. Sve to treba batinom i u more bacit.”
Pitam ga zar nije pretjerano, ipak momci igraju za svoj klub pa malo prošetali gradom i to.
“Ne znaš ti šta su oni nama radili, koliko su pobili i popljačkali. Ne može to tako”, veli.
“A što ćemo onda s Talijanima? I oni su palili i pljačkali.”
“Njima zabranit dolazak i naplatit ratnu štetu, pobacat ih u fojbe ako dođu.”
“A što s Nijemcima? Mislim da su dokazi o paleži i pljački sasvim jasni.”
“Nijemci su još najveća gamad.”
“Niti Turci nisu bili blagonakloni prodirući u Hrvatsku.”
“Njih sve treba pobit jebem im mater obrezanu. Zabranit ulazak svakom od njih, redom, imenom i prezimenom. Napravit popis.”
Na kraju smo došli do Mongola koji su onomad, u veljači 1242. došli skroz do Splita ganjajući kralja Belu IV. Moj je sugovornik zaključio sljedeće:
“Jebo njima kosooku majku i njihove mongolske pjege. Nek se jebu sa svojim patuljastim konjima, a nas samo nek ostave na miru, da napokon budemo svoj na svome. Evo tebi brate tvoja stepa, a nama neka bude ovo, naše. I da im jebo B krvnu grupu koju su izmislili i njihove bifteke ispod sedla.”
Bilo je maglovito jutro, oko 450 kilometara sjeverno od Splita u malenom gradiću u Prigorju. Lik s kojim sam razgovarao otišao je svojim poslom, a ja sam sjeo u kafić s velikim prozorima i promatrao promet. Cestom su prošla, jedan za drugim, tri crvena traktora.
radio gornji grad 
