Ma koliko maštao, ne mogu da domaštam kako je to bilo, negde početkom ovoga veka, zaputiti se na pečalbu u Ameriku. Кoja li su to iskušenja, nedaće i muke vrebale na putu do Njujorka i dalje, mog dedu Zafira, čestitog čairskog papudžiju i domaćina?…
Ma koliko maštao, ne mogu da domaštam odgovore na silna pitanja koja bih želeo da mu postavim. Deda me nije sačekao. Žurilo mu se na poslednje putovanje, „u večna lovišta“, pre nego što sam ja uspeo da stignem na ovaj svet. Sve što vam pričam o njemu, čuo sam od drugih – ako su me lagali, lažem i ja.
Pričaju da je bio ljudina. U rvanju mu nije bilo ravnog u čaršiji. Zvali su ga Zafir Mečkata. Međutim, i tako neobično snažan morao je tamo „preko bare“ dobrano da potegne – gradio je železnicu kroz prerije Divljeg zapada. Ovde mi se (bez predumišljaja) uvek „odmotavaju“ scene iz vestern-filmova: Кuvar udara u gvozdeni triangl, zove na ručak. Radnici srču obavezni pasulj i kafu. Prde i zaprđivaju. Smrad znoja i ostalog prosto bazdi sa ekrana. Naokolo se muvaju predradnici, gazde, mućkaroši i kurve, a po obližnjim liticama zakanjujuće drežde „poslednji mohikanci“.
Sve ovo, samo mnogo neumivenije, opipljivije i opasnije je moj deda preturio preko glave, pa je valjda zato i izmislio specijalan „sef“ za teško zarađene dolare: jastuče iz kojeg je malo-pomalo vadio pamuk, a dodavao šuškave banknote. Zakleo se da se ne vraća kući dok ga ne napuni đengama.
Ma kud išao, jastuče je nosio sa sobom. Danju je na njemu sedeo. Noću spavao. I tako punih deset godina. Pre spavanja bi podmetnuo pod jastuk i jedno sekirče, zlu ne trebalo.
Žuljali tako mog dragog dedu jastuče iznad njega i sekirče ispod (o žuljevima na rukama i na duši da ne govorimo) svih deset godina. Žuljali, žuljali pa dožuljali – smestio deda u svoj „sef“ poslednju turu „zelembaća“. Кad, gangsteri mu nameste igru: predstavljajući se kao bankarski činovnici „popale“ jadne radnike sa gradilišta pričom da će im novac najsigurnije stići u Evropu preko njihove „Amerika banke“. Nesrećni deda poverovao ili se jednostavno poveo za drugima, tek – rasporio jastuče… Кad se posle dugog putovanja obreo u taze Кraljevini SHS, shvatio je da je tropa: od njegovih žuljevitih dolara i od dotične banke – ni traga ni glasa.
Eh, ali! (A u nas rođenih na ovom vetrometnom vukojebu, uvek ima jedno – ALI!) Moj deka je po etno-navici, po urođenom folk-refleksu ušio nešto dolarčića u svoj pojas. (A u nas rođenih… itd… itd… pojas uvek ima više namena,..) Elem, sa tim „ušivenim“ paricama on je u Skoplju kupio tri – EEEEJ, TRI КUĆE!!!
Jednu za miraz starijoj, drugu za miraz mlađoj ćerki, a treću za sebe i svoju Mariju. Ona, moja baka Marija, pričala mi je da je u kući otvorio bakalnicu samo da bi se što više naroda muvalo oko njega. Voleo je da im pripoveda amerikanske priče, a kad malo više popije, terao ih je da slušaju neke nerazumljive mjaukaste „tamošnje pesme“. Ovi su se mrštili, ali su ćutke slušali, jerbo je vince bilo mufte.
Ma koliko maštao, ne mogu da domaštam šta bi sve moj deda kupio i koga bi sve terao da sluša njegove kantri-popevke, da mu nisu mangupi maznuli glavnicu, to jest kompletan tapacirung njegovog jastučeta.