Za vreme velikog odmora, prišao mi je u zbornici stari profesor filozofije i upitao:

– Mladi kolega, da li danas posle podne, predveče, imate malo slobodnog vremena: sat, dva?

– Da – odgovorio sam, gledajući staro lice, fino izbrijano, tanke usne, oklembešene obraze, vodenaste podočnjake, belu kosu.

– Da li biste bili tako ljubazni da mi pravite društvo u poseti jednom starom prijatelju, koga, uzgred budi rečeno, nisam video nekoliko meseci? Znate, sanjao sam ga noćas, ništa ružno, ali bih želeo da ga posetim. Znam da je usamljen i da mu retko dolaze gosti.

– Pa …

– Znate, on više ne pije, a nekada je puno pio, baš puno pio i burno živeo. Bio je pravi boem: puno pio, trošio novac, ljubio žene, slobodne i tuđe… menjao gradove. Posle puno izbivanja, pre nekoliko godina se vratio u praznu kuću svojih pokojnih roditelja. Kad već pominjem njegove roditelje, onda mi na pamet pada kako je on, znate, zakasnio i na očev i na majčin pogreb. Negde usput bi se zapio, u nekoj kafani, železničkoj stanici, i ovde bi stizao dan posle pogreba. Možda je to namerno radio. Na grob bi otišao sam. Tamo bi, tugujući, popio flašu rakije i uveče bi u kafani krajželezničke stanice čekao voz koji bi ga odveo iz rodnog grada. Oba puta sam sedeo kraj njega u kafani: pili smo, ćutali, i čekali pisak lokomotive koji najavljuje polazak…

Danas više ne pije, ne sme ni da lizne alkohol –lekari mu najstrože zabranili.

A kako i ja poslednjih meseci ništa ne pijem, izgleda da mi više alkohol ne prija, bilo bi dobro da u našem, staračkom, društvu bude neko ko može slobodno da popije nekoliko čašica. Taj moj prijatelj ima velik bife prepun flaša sa raznoraznim pićima i veliko mu je zadovoljstvo da posluži gosta. On gleda gosta dok ovaj pije i uživa, verujte mi – uživa, srećan je: valjda se priseća kako je njemu nekada lepo bilo…

– Dobro, kolega, pristajem… rado!

– Hvala, kolega, iskreno zahvaljujem. Možemo da se nađemu u parku, predveče, na onoj klupi gde obično hranim golubove.

– Dogovoreno. Rado ću da Vam pravim društvo u poseti tom Vašem interesantnom prijatelju.

– Hvala. Videćete da će Vam biti zanimljivo. Možda Vas moj prijatelj, koji voli da priča dogodovštine iz svog burnog života, inspiriše za Vaše pisanje, Vaš književni rad. Naime, čuo sam da imate književnih ambicija. Jedan moj prijatelj radi u Istorijskom arhivu i znam da često posećujete tu ustanovu. Znam da istražujete i da pišete. Tamo ima dokumenata, ja Vas vodim gde ima ispovesti: dakle, na Vama je da započnete igru duha, da probudite svoj talenat.

Stigao sam u park u času kada je moj stari kolega završio sa hranjenjem golubova. I poslednji komadić hleba je poleteo ka pet-šest ptica na stazi. Kada sam stao kraj klupe, profesor je prilično hitro, za njegove godine, ustao i mi smo, jedan kraj drugog^*, jednakog koraka, krenuli ka ulici kraj groblja gde je stanovao njegov prijatelj.

^*(On u drap mantilu – ja u sivom, on sa šeširom na glavi – ja gologlav, on star – ja mlad, on sa nekim znanjima, nagoveštajima o mom poreklu– ja samo sa nekim slutnjama, pretpostavkama, maštanjima.)

Dok smo iz centra išli prema periferiji grada, profesor mi je pokazivao: “Ovde je nekada bila kafana ‘Skakavac’, ovde je bila pekara, ovde kovačnica, tamo je bila velika jevrejska kolonijalna radnja, ovde je živeo, sada pokojni, profesor hemije, inače Mađar, ovde jedan od predratnih gradonačelnika, Nemac, na onom placu su ostaci, samo temelji, srušene sinagoge, tamo, kraj katoličke crkve, je kuća u kojoj je živeo stari sveštenik koga su po oslobođenju uhapsili partizani, mučili ga u opštinskom podrumu a onda, na izdisaju, bacili u šumu blizu Dunava, tamo je bila kafana ‘Bohemija’, koju su posećivali Pemci (jedan moj kolega, Čeh po nacionalnosti, profesor fizike, tu je često pio pivo; đavo ga terao, za vreme rata se izjašnjavao kao Nemac, učlanio se i u njihovo udruženje, valjda radi nekih privilegija ili potreba da pripada velikom narodu; posle rata su ga oslobodioci poslali sa ostalim Nemcima u radni logor – odakle se nije vratio), iza onog ugla je bila švapska štamparija (u njenom dvorište, u malom stanu, živela je jedna udovica, Nemica, sa devetogodišnjom ćerkom kuju su one oslobodilačke jeseni silovala šest-sedam pijana partizana; devojčica je bila tako povređena da je celog dana ležala bez svesti: uveče ju je majka obesila a zatim je to i sama učinila), u ovoj vili je živeo bivši direktor plućne bolnice (inače jedini Jevrej, od stotinjak njih iz ovog grada, koji je preživeo rat; početkom pedesetih je otišao u Izrael), zgodan čovek, prvak grada u tenisu (sada je ta bolnica i psihijatrija: primetili ste u gradu neke osobe čudnog izgleda, loše obučene; to su pacijenti koji su preskočili ogradu i pomešali se sa nama, da bi isprosili neki dinar za cigarete: čini mi se da se mnogi od njih i ne razlikuju puno od nas, iz ovog grada – uveče samo ležemo u različite postelje), tamo je bio kulturbund, okupljalište folksdojčera, ova siva apoteka je nekada bila poznata farmacija ‘Švarc Adler’, ovde je bila poznata kasapnica, u onoj kućici bircuz ‘Kod ćubastog gnjurca’…”

Upitao sam svog starog vodiča:

– Kolega, kažite mi, gde sam ja to došao, u kakvom to gradu sada živim: zatvorene kafane i lokali, kuće pokojnika, po ulicama šetaju ludaci, čopori pasa lutalica, milicioneri, i neki ljudi u kožnim kaputima?

– Došli ste u grad koji umire. Oba groblja, pravoslavno i katoličko, sve su punija. Ova varoš izumire: neki su umrli, neki su odvedeni, neki su ubijeni, o nekima se ništa ne zna, neki su sami otišli, neki su oterani, najureni… U gimnaziji je sve manje đaka… ima nešto dece kolonista ali fale nemački učenici: deca veleposednika, advokata, doktora, inženjera, trgovaca, vinara… Prejaka prošlost ubija budućnost. Bivše bogatstvo grada je prokletstvo sadašnjeg siromaštva… Ovde, po licu, nećete da osetite vetar sa Metatronovih krila… Šef Komiteta, drug taj i taj, kako li se već zove, bivši je radnik Remonta, a pre njega, glavni komunista je bio sadašnji predsednik opštine, taj bi senku svoju prodao đavolu, svršeni gimnazijalac, na kraju rata, bio je mesec-dva u partizanima, tu u obližnjoj šumi: metak nije opalio… Oni su sada gospodari grada. Takvi nas vode… sivilo i propast… Hohštapleraj… Komunizam je isto što i fašizam. Nikada nisam razumeo onu glupost: ‘Proleteri svih zemalja, ujedinite se!’ Radnički saveti ničemu ne služe… Pijanci što psuju predsedniku majku, robijaju po više meseci… A oni što drugačije misle i po nekoliko godina. Opasnije služba eliminiše… KOS i Udba: oni sve znaju… Pomenuli ste ljude u kožnim kaputima. Ovde je granica. Oni što su pokušali da pobegnu, završavali su u reci, sa mecima u leđima…

– Ali, kolega…

– Da, tako je kako Vam kažem.

– Kolega, ne mislite da bih ja mogao ovo što mi pričate da prenesem nekome?

– Ne, ne mislim. Procenio sam Vas. Vi niste od tih.

– Hvala.

– Vidite kako su sve kuće sive, sve fasade su slične: u ovom gradu se više ne kreči, moleri ovde nemaju posla. Jedino se svakog proleća kreči fasada Komiteta, ona velika kuća u glavnoj ulici, i u jesen, pre dana grada, pre svečanog polaganja venaca i držanja propagandnih govora, popraćenih plotunima, pre pionirskog recitovanja, belo se zamaže kameno postolje spomenika oslobodiocima grada…

 

Poglavlje romana “Oko sa strane”, Filip Visnjić, Beograd 2007.