Kada je Tarzan prolazio našom ulicom, mi smo se sklanjali ili bismo skočili na nizak zid, što je odvajao put od šanca, i po njemu trčali do ćoške.

Gledali smo ga razdrljenog, jakog, raširenih ruku, malo povijenih u laktovima. Govorilo se da je jak k’o zemlja. Žene, što su predveče sedele na zidiću preko puta naših kuća, govorile su da ima sise veće nego neke devojke.

Kosa mu je bila duga, frizura – tarzanka. Predveče, kad je išao u bioskop ili na korzo, kvasio je kosu vodom.

Mi smo gledali za njim. Ponekad bi neko od nas, Cvetko ili ja, češće Cvetko, viknuo: “Tarzane!” On se nije obazirao, samo mu se brk smešio, zadovoljno, to smo videli. I malo bi učvrstio laktove.

On ni sa kim nije govorio.

Jednom je u nekom šancu našao pijanog Čika-Živu i na leđima ga doneo kući. Tetka-Ruška je klela Čika-Živu, govorila Tarzanu da nije trebalo da ga donese: trebalo je da ga ostavi da crkne u šancu, onako pijan.

Tarzan je samo ćutao. Spustio je Čika-Živu na otoman, okrenuo se i otišao.

“Nakjuče”, Prosveta, Beograd 1994. “Vorvorgestern”, Matthes und Seitz”, Berlin 2011.