Ima li išta vre­li­je i lu­đe i čud­ni­je
ne­go kad u sr­ce se­me pe­sme uđe
i kao list se spre­ma da iz­bi­je.

Do ju­če mi sve za­klju­ča­no
ot­klju­ča­vam na­jed­nom vol­šeb­nim klju­čem.
I či­ni mi se da mi je da­no
pu­či­nom da ga­zim,
u ne­be­sa ru­ku da za­vu­čem.

Bud­na sam, ali kao da spa­vam,
po­ve­zu­jem stva­ri ne­po­ve­za­ne,
gla­va mi je ču­da kr­ca­ta,
i me­lo­di­je na­do­la­ze sa sva­ke stra­ne.