Umio sam lice sedam puta hladnom vodom i tri puta toplom – kao da sam mrtvac – kao da se spremam sam sebe da sahranim.

“Saznanje dolazi na mahove”, kažem sebi. “Nikada nisam na vreme, u pravo vreme, znao sve. Istina je kasnila, a onda, kad bi došla, samo je bila – na smetnji”.

Na zapadu je ogoleli bagremar isparčao zakrvavljeno sitno zimsko sunce. “Napustiću ih, sakriću svoje lice od njih”, govorim, mirno, mesto sunca.

Gledao sam slike na kredencu, kad je baba ušla ljuta u kuhinju i rekla: “Kvočka se ispoganila.” “I, šta sad?”, upitao sam.“Ništa, nećemo da imamo piliće. Ona se posrala na jaja i više ne leže na njih, hladna su. A, evo, za tri-četri dana bi se izlegla… Baksuz.”

Zamišljam male mrtve piliće u njihovim grobovima, u tankim bledožutim i rozikastim ljuskama koje će ostati nerazbijene. Vidim male kljunove tik uz tanku opnu, u koju nikada neće kljucnuti, jer je nestalo toplote, jer je hladnoća donela smrt pre nego što se pojavila svetlost, pre nego što je u kljun ušao dašak života. “Šta ćeš da uradiš sa jajima?” “Idem da ih bacim u klozet.”

Kao zlatni anđelčići, dva osmogodišnja dečaka učestvovala su u jednoj predstavi. Deca su od glave do pete bila premazana zlatnom bronzom, koja im je sasvim zapušila pore, tako da su pred kraj predstave oba pala u nesvest. Jedno dete je povraćeno u život, a drugo je umrlo.

“Na nebu se svaki korak zna”, šapućem. “Neke ujutru Bog ne probudi…” Kroz groblje duva vetar. Između krstova svirucka, dovoljan sam sebi. Povija se suva trava. Hladan miris šimšira. “Svi koje sam poznavao na početku, po dolasku ovde, koji su predstavljali ovaj grad, sada su pod zemljom, u ovom donjem gradu”, šapućem, gledajući krstove i mermerne spomenike. “Uskoro ću i ja da podignem jedan poklopac i spustim se niz stepenice. Uskoro ću da im se pridružim.”

Pred prozorom, kao pred ogledalom, vidim kako se kruni vreme. Davno je iscurela plodova voda. Hvala ti, Bože, što si mi dao da mislim kao pisac, i tako vidim svet.

Srećan je onaj koga ne diraju zbog onoga što piše. Prepisao sam iz knjige nekog mađarskog pisca, davno. Pogotovu je srećan ako svojim radom može da prehrani porodicu. Tamnica, alkohol, bolest, beda, toliko toga može da uništi čoveka.

“I poreklo”, šapućem kraj prozorskog okna, dok gustiš noći postaje sve crnji. “Potraga za poreklom, dobrovoljni silazak u taj mračni, opasni bunar… Nekada sam silazio niz kliske, vlažne cigle, i poprskala me, umesto vode, gusta crna krv predaka… Posle sam, kod svakog umivanja, u vodi, u lavoru, tražio odraz svoga lica; pljuskao sam se likovima svojih tvoraca.”

Tumarajući gradom, noć je stigla do moje kuće, mog prozora – do mene.

Tu su rane, ravnodušnost, ravnica, otkucaji srca, strah od smrti i gusta tama mraka. I u tom crnilu nevidljiva kiša.

A u knjizi jednog Nemca pronašao sam: Nisam pijanica. Alkohol mi prija otkako je Marija otišla.

Na pomen imena Marija, uvek se setim da sam jednom davno čuo kelnera kako kaže svom gazdi: “Marija je kurva. Muž sa njom živi samo zato jer je tuberkolozan, pa mora da je trpi.” Bio sam mlad, i jedini gost u kafani. Imena otkrivaju tajne. Od tada sam se trudio da što ređe ljude oslovljavam po imenu. Da bih u tome bio što uspešniji – izbegavao sam ljude.

“I žena… žena koja ima ime, … odlazak žene koja ti je nekada bile sve, koja ti je bila majka, baba, prva ljubav, nestala simpatija, bivša supruga, ljubavnica, umrla prijateljica…”, izlaze iz mene, u mrak, crne reči, “može da uništi čoveka: može da ubije pisca.”

Odlazak posle kojeg ostaju razočaranje i bol^*.

^*(Ostaje drugačiji bol, drugačiji od svih drugih: on vraća u prošlost, on te pritiska kolenom po leđima, on vuče za kosu unazad i zariva nož u tvoje treperavo grlo, ne ubija te ali piješ dugo svoju krv. Dugo ti ne budeš ti, a ponekad više nikada i ne budeš ono što si bio.)

Čekam svoju veselu Cigančicu da svrati, da između njenih nogu, malo, ruke ugrejem; i prste, tamo gde sam joj nekada milovao himen.

Poglavlje romana “Oko sa strane”, Filip Visnjić, Beograd 2007.