ZABRANJENI GRAD

Ako se vratimo u zabranjeni grad,
neka to bude u proleće
kad olistaju krošnje ispred dvorišta
nekadašnje škole `Boro i Ramiz`
i nahvata se meka, tek iznikla trava
po zaboravljenim turskim grobovima
rasutim na obližnjem brežuljku
gde smo išli na izlete i držali časove u prirodi.

Tu, malo izvan školskog dvorišta,
gde je bila kuća moje razredne,
sada zjapi rupa
i njenog su sina odveli,
a niko nije umeo da kaže kuda
dok je sumanuto lutala ulicama geta,
ostavljajući komadiće džempera od kašmira,
po ogradama od bodljikave žice.

U prvim danima rata
zatvorili su školu.
Na našim usnama ugnezdila su se preteća imena
i legali smo uznemireni,
slušajući u snovima kako krampe udaraju
o meku crnu zemlju,
praveći rovove.

Na kršu iznad grada neko je presložio belo kamenje
i više nije pisalo Tito.
Padale su kasetne bombe,
migovi su leteli nisko,
a mi smo se skrivali u podrumu
i čekali da se zlo umori.

Zapravo se umorilo detinjstvo
i poput zlatne prašine
otresli smo ga sa dlanova.