Pismo 

oh, taj miris mošusa što se zalepio za nozdrve
i ne prolazi

tako si divno mirisala
unoseći u učionicu dah nekog nama nepoznatog sveta
tvoje svilene haljine
ukrašene životinjskim printom
izazivale su zavist kod prostih žena

pisala si poeziju za koju si nam govorila da može biti opasna
(tek sam mnogo kasnije shvatila šta to znači)
bila si tako drukčija
protiv rata protiv vladajuće partije protiv kolektivnog ludila
na sav glas
malograđani su tvrdili da s tobom nema razgovora
da si zastranila
čudili se tvom suprugu što trpi sve te hirove

nekako u to vreme kada su ti se podsmevali
govoreći da nisi pri sebi
u naš grad su stigle prve izbeglice
svi ti ispravni ljudi koji neguju opšteprihvaćene stavove
okretali su glave malo u stranu

ispraznili su svoje podrume i tavane
dajući beskorisne stvari kao tobožnju humanitarnu pomoć
i osećali su se bolje

ti si sve radila sa više stila
povela si nas sa časa
u kolektivni centar
(prethodno nas zamolivši da od kuće ponesemo
zimnicu ajvar džem voće šta ko ima)

znala si slutila si
da će kolektivni centri veoma brzo postati
svakodnevica mnogih od nas
roditelji su se mrštili kolege su siktale
nije te bilo briga
ti si imala svoj način

tvoji prsti od slonovače i brižljivo nalakirani nokti
kritikovala si moj rukopis
učila me da budem uredna ne samo pametna
šampite u poslastičarnici kraj Šadrvana
stavila si na račun škole
smatrala sam da je to tako šik
tako hrabro

popravila sam rukopis i otišla da studiram književnost
shvatila sam da je pogrešno što je deda držao sliku diktatora
u trpezariji iznad stola za ručavanje
stekla sam prva politička uverenja
odbacila prva verska
i činila sam sve što mogu da ispunim svoju građansku dužnost
jedino  nikada nisam naučila da budem hrabra kao ti