Piše: Nataša Andrić

Svi ti ljudi koji “ne mogu bez nas”, a i dalje dišu iako su bez nas. Goveda lažljiva.
Ni lopata ni motika nisu muškog roda, a češalj jeste…. Ljuto se pilo kad su se određivali rodovi.
Došlo i to vreme. Ako si žedan – pij. Ako si gladan – jedi. Ako ti se vodi ljubav – pij i jedi.
Nebitno da li ide da napravi milionski pos’o ili na trafiku da kupi maramice, prosečan Crnogorac uvek kaže:”Odoh nešta da završim!”
Ja volim pse jer kad kake imaju facu “Izvinjavam se na smetnji, ovo mi se nikad pre nije desilo!”. Mačke su: “Serem. ŠTAE?” fazon.
Rada: “Ostaviću Neci pola čokolade. Trećinu. Jedan red. Kupiću mu drugu.”
Koliko ima filmova o zombijima, pa nemoguće je da oni ne postoje. Isto važi i za srećne krajeve.
Kad nemam limun, iscedim osmeh u čaj.
Kada su moja deca gladna, pojedu prosečnu srpsku potrošačku korpu. I korpu.
Evo, najmanje se nadam, dakle može sad nešto lepo da se desi.
Ja kad pijem, šarca obavezno ostavim u dvorištu, vezanog.
U prilog činjenici koliko je čovek glupavo stvorenje ide i podatak da je sebe ubedio da je predznak sreće ako mu se ptica posere na glavu.
Ako veruješ reklamama, posle pranja kose treba da dobiješ posao, stan i seks sa desetak osoba kojima gaće spadaju dok prolaziš pored njih.
Pravio je čovek kroz istoriju velike gluposti. Evo, na primer, pivo sa limunom.
Moja super moć je to što sam sedela na ‘ladnom betonu, a posle ipak rodila petoro dece.
Je li vama čudno što samo žene komaraca piju krv? Meni nije.
Moja baba pokojna je istim intezitetom gotivila Safeta Isovića i Bajagu. Al’ zato što je fin dečko. A Bajagu ne znam što.
Nasmejem zvezdu uveče, da bih se ujutru probudila pod srećnom zvezdom.
Koliko mi je utrnula noga mislim da je započela odvojen život.
Udruzimo se đavo i ja, pa bežimo. On od krsta, a ja od obaveza.
Našla sam lingvistički dokaz da su Crnogorci najjači ljudi u okruženju. Samo oni BERU drva, ovi ostali drva seku, sijeku, sjeku.
Kada mi nestanu cigarete, najpre se setim onih naopako zapaljenih. Cele, a ni za šta nisu. Ima i takvih ljudi.
Treba mi protivgladna raketa.
Ljudi koji nose majce su isti oni koji sumljaju jel im je paradaiz zreo. Evo neznam, polude ću.
Šta sve meni pada na pamet, pomisliću da je imam.
Da mi se donese jedna odluka. Hvala.
Dobar dan ptičice, dobar dan cveće.. dobar dan gigantski skakavče u kupatilu, samo ti radi svoje, mogu ja da vrištim i na drugom mestu.
Taj milimetar na slavini tuša, koji menja doživljaj kupanja od raftinga Tarom do termalnih banja u Sloveniji.
Ja bih jednog zmaja, da me voli i brani, prinčevi su za princeze, a ja volim da čačkam nos.
Kad sam prvi put saznala da svinje ne mogu da vide nebo, htela sam da idem po svetu i da okrećem svinjice na leđa.
“Lajk da nahraniš gladne, izlečiš rak i pomiriš svet” je prvo izmislila religija, samo se tada to zvalo molitva.
Moj otac je od onih koji ne pitaju mnogo, ali kada te nešto pitaju, ti ne znaš šta da odgovoriš.
Je li svaki tata kao što je bio moj, pola čovek, pola, ja ću da napravim salatu. Gde je nož? Gde je činija? Gde je frižider? GDE NAM JE KUHINJA? DA LI JE OVO CRVENO PARADAJZ??
Zakomplikujem život, pa sednemo tele, šarena vrata i ja da kukamo.
Filozof Cigareta me je jednom naučila lekciju o ljubavi: “Kad stvari dogore, ugasi ih. Pali sledeću.”
Sad ću da ukucam u google “kad će srbija da dobije datum” ako padne internet da znate da sam ja kriva.
Ako ne znate kako se pravilno čita tj. izgovara Huawei, evo, da vas naučim: namestite usta k’o da su puna smokija i izgovorite bilo šta.
Dok si u stanju da se srušiš na patos, kad te dete upuca iz plastičnog ili zamišljenog pištolja, dobro si.
Ako vidite lujku koja, bez obzira na jačinu pljuska, hoda polako, uvek bez kišobrana i smeje se kao najzaljubljenija na svetu – to sam ja. Mislim, ne sada… stigla sam kući, ne gledajte sada.
Upravo me je zvala majka i tražila od MENE recept za kolace. Ovaj dan ne postoji. Ovaj telefon je digitron. Sve je iluzija. Ja se drogiram.
Koliko god da si iscedio tubu paste za zube, uvek se nađe za još jedno pranje, pa za još jedno, pa još jedno…
Ljubav je kada daš mački poslednje parče pršute. I ona ne pojede nego ostavi tebi. Na podu u kuhinji. I ti je ne ubiješ.
Kada neko ima loš dan sedite pored njega, zagrlite ga i polako ga zajebavajte dok ne poludi totalno.
Kad mi neko postane bitan, ponašam se kao dete koje ima leptira u obe ruke. Virim unutra, divim se i ne dam nikome.
Ili što je nekoć moj deda govorio: “Ako ne znaš šta je pametno da uradiš, a ti sedi, ne radi ništa i nadaj se najboljem!”
Daj mi tri dana i preboleću i sopstvenu smrt.
“Nijesam upamet.” – Njegoš. Šalim se, ja to sad rekoh.
Recite svi “osam”, samo nešto da probam!