Sve poznato a sve strano i tuđe
Sve znano a neznano

Kada se ode negde daleko, traži se to neko mesto
Koje će da nas prepozna i koje ćemo mi da prepoznamo
A kada ste svaki dan na istom mestu
I večito isti ljudi i večito iste emocije, u istom krugu
Slušate jezik koji razumete ali ga ne shvatate
Čujete reči ali ih ne osećate

I svuda ste, kao, dobrodošli
A osećate se nepoželjno

Ne mora da se živi ne znam gde da bi se čovek osetio strancem
Može i tu gde pripada, gde je najviše
Pored, navodno, svojih

Zato nekad treba otići
I vraćati se ali ne često

I na tim putevima i daljinama
Odmarati dušu
Hraniti sebe ljudima i predelima
Koje ne gledate svaki dan

I sve postaje nekako bolje i sve postaje nekako draže
Od svih onih osećanja koja nosite od kuće
I koja vam ne daju da poletite

Kada ste stranac u tuđini
Vi na to lakše pristajete
Ali kada ste stranac među svojima
To posebno boli

U tuđini gledate sebe
I ne patite od toga da sve upoznate
Ali kada ste samo među svojima
Gde sve znate a bolje da ne znate
Mnogo je teže

Zato je najteže kada ste stranac
Tamo gde vas svi poznaju
A da li vas uopšte znaju
I da li se iko ikada potrudio da vas upozna

Ili sve svelo na beskonačno puno susreta
Praznih
Besmislenih
Kao i to mesto
Iza koga nije ostalo ništa

Tek kada odete
Primete da vas nema
Kada ste tu, to se podrazumeva
Kao deo inventara u kafani

Zato treba nekad negde otići, na duže
Da bi imao ko da vas čeka
I da razmišja o vama
Ovako što vas više gledaju
Kao da vas manje vide

A i to što vide, vide pogrešno