Učim italijanski, ne ide mi baš najbolje ali polako, reč po reč.

Volim kancone, da sam tamo, propevao bih sa njima.
U zemlji gde sve zvuči kao muzika i pesma…

Volim i njihova vina, nisam ih se puno napio ali znam da nema boljih.

Italija, zemlja koja je okružena morem, a nije ostrvo.

Zemlja koja toliko toga ima, možda bi imala i jednog boljeg mene.

Da se tamo nađem i pronađem

Voleo bih da upoznam neku Paolu ili Anamariu
Devojku koja je mimoišla sve ratove, krize i gluposti
Zamišljam je sa šeširom, leđima pomalo preplanulim od sunca i letnjim pegama.

Come stai Stefano? – da mi kaže
Bene bambina, bene? – da joj kažem

Ti amo, caro! – da mi kaže
E ti amo, cara mia! – da joj kažem

Uhvatila bi me za ruku i vodila obalom…

Tako zagrljeni i zaljubljeni

Teraju me vetrovi negde daleko
A moje Paole još uvek nema.

Vuku me neke Italije…

Neke nove obale gde bih da se šetam i budim.

Gde bih da se sretnem sa nekim, a stare zaboravim…

Gde bih da sretnem novog sebe, a starog zaboravim…

Samo da odem odavde, obučem najbolju košulju što imam
Stavim šešir i sklonim se malo od ovog našeg svega

Ako ništa drugo
Gde god da se pojavim pitaju me
Da li sam Italijan ili Španac

– No, no, Serbia, Serbia! – kažem

Aha, pa ti si naš

Valjda, kažem, i nastavim dalje
U potrazi za mojom Paolom
U potrazi za mojom Italijom