Još sam jedanput zatekao svog starog prijatelja ispred njegove male kuće na kraju grada. Slušao je raštrkane svice, na kasnojesenjem nebu, kao i one noći kada smo prvi put zajedno dočekali Novu godinu.

Opet je bio u crnom odelu, beloj košulji, sa kravatom, u dobro izglancanim crnim cipelama. Opet je, kao i one zimske noći, na početku, bio malo tužan.

Ovaj put mu je kosa bila umršena. Preko groblja, do nas, koji smo zajedno nekoliko trenutaka gledali tamno nebo, dolazio je hladan, crni vetar sa Karpata. NJušio sam kao pas; tražio sam u vetru mirise borove šume, ranog snega, divljih gusaka, jelena, vukova, kožuha, šubara, dima iz malih kuća, teških vojničkih šinjela sa granice, nauljenih automata… (Svega što sam ja zamišljao da postoji tamo na istoku.)

– Servus mali, tebe čekam – rekao je starac.

– Sveže veče, ali lepo je – rekao sam umesto uobičajenog pozdrava.

– … Da nije zvezda, mrkli mrak bi pojeo ovu periferiju. Mi se ne bismo prepoznali. Ni moja bela kosa se ne bi videla. Da nije zvezda – progutala bi nas pusta crna tama.

– … He, zašto deca i starci vole zvezde?

– Drug pisac, gde si ti? Čekao sam te sinoć i preksinoć.

– Tako obučeni?

– Da.

– Da li se nešto desilo?

– Ne. Uđi, drago mi je da te vidim.

Ušli smo kroz usku kapiju u dvorište, pa iza zastakljenih vrata u starčevu toplu sobu. Pod plehanim tanjirom, gorela je jaka sijalica^*. Seo sam na svoje mesto; starac je prvo u visoku furunu ubacio jednu pa drugu cepanicu, a onda, iza mene, otvorio dvoja vrata na ormanu.

^*(:”Stavio sam najjaču sijalicu. Ne volim one slabe, one što daju žućkasto, mutnjikavo svetlo. Nisam u čekaonici železničke stanice. Po meni: ili je svetlo ili je mrak. Ne volim ništa polovično.”)

– Hoću da budem sahranjen u ovom odelu, u ovim cipelama – rekao je starac sedeći preko puta mene, gledajući kako se mrštim pijući jaku lozovaču.

– Jaka ova loza – dao sam sud o piću, da ne bih morao, odmah, o starčevim rečima.

– Nego.

– Dobra ali jaka. Bila bi bolja da je malo, malo slabija. Miris bi joj tada bio lepši. Ukus prijatniji…

– Uzmi drugu, nemoj da se mučiš sa njom, ako ti ne ide. Barem pića ima, ako nema dana. NJu ćeš da poneseš grobarima.

– Kojim grobarima?

– Mojim.

– Odlučili ste da umrete?

– Nisam, ali, dolaze mi neke misli. Već dugo je nešto u mojoj glavi, za mojim leđima. Sanjam čudne snove. Prisećam se nekih prijatelja, nekih žena, rodbine. Prisećam se škole, vojske… Dolaze mi slike iz detinjstva: lepo se vidim u ovoj sobi, u dvorištu, ispred kuće: mali sam dečak… vidim i roditelje. Noću se budim, i čekam…

– Da li se to mi večeras opraštamo ili samo onako razgovaramo?

– Hoću da me ti sahraniš. Tiho, diskretno… Nemoj da se po banderama lepe one umrlice, sa nekom mojom bezveznom slikom. Ne mora niko da zna. Oni koji su me poznavali – već su tamo gde se spremam. Budi samo ti na pogrebu. Bez popa, bez tamjana, bez govorancije, bez muzike, bez suza. Ti zabodi krst. Plehani, nemoj drveni. Jednu od tih flaša, iza tebe, prolij celu na moj sanduk. Celu. Polako, bez žurbe. Bocu baci u raku, da je ne vraćaš kući praznu.

– Dobro.

– Sahranićeš me kraj oca i matere.

– Dobro.

– Ima tamo jedan kamen, moj ga je deda doneo sa srbijanske obale Dunava.

– Znam, pokazali ste mi.

– Na taj kamen, rukom napiši: Produži dalje.

– Produži dalje?

– Da.

– Razumeo sam.

– Sve?

– Sve.

– Znao sam, hvala ti.

– Da li sada možemo da razgovaramo o nečem drugom?

– Možemo, kako da ne.

– Odlično. Uzimam drugo piće i drugu čašu. Noć je pred nama.

– Uzmi, mali, sve je to za tebe! Udri brigu na veselje. Kako ti ono kažeš ka životu, jevrejski: “L’haim!”

– Ovu flašu čuvamo za Vaše grobare: majstore za krampove, ašove, lopate, štrange… A ja sada uzimam… ovu kockastu flašu, da vidim čega lepog ima u njoj.

– Samo još ovo: kada moja Cigančica bude imala viška mleka, ti to posisaj. Meni za dušu.

Poglavlje romana “Oko sa strane”, Filip Visnjić, Beograd 2007.