Osetila je to kao svoju misiju, poziv
Da prenese, i donese, otvoreni duh sveta kući
Sve ono što je videla i doživela da tu oživi
Želeći da tu okupi sve drugačije ljude
Koji će da se druže, zavole, stvaraju
I pronađu u svemu tome nešto za sebe

Uredila dvorište, kuću, pokrovlje, sve…
Izbacila mnogo šta
I sve je bilo kako treba, sve
Od boja, samog zračenja tog mesta
Osim jednog

Nije bilo dovoljno ljudi

Jednostavno nije bilo prepoznato

Nije htela da pravi klasičan kafić ili kafanu
Htela je nešto više
Prostor gde se razgovara, otkriva nešto novo, druži, stvara

Ali oni koji su dolazili to nisu osećali
Niti su videli njen trud, ideje, kreaciju

Kao da se još više zaključala time što je napravila
Ljuta na sebe što se zarobila da mora da bude tu
Umesto da putuje
Vezana za to mesto…

Stalno je pozivala prijatelje iz daleka da joj dolaze, sa svih strana
Oni su joj donosili onaj duh koji joj je nedostajao

Imala je i dovoljno kreveta
Soba za goste

Sve je bilo kako treba, osim jednog

Nikako da to do kraja zaživi
I nikako da privuče dovoljno veliki broj ljudi
Da se nešto u tom objektu stvarno pokrene

Sve što je do nje uradila je
Ali isuviše često nije bilo nikoga

Najavila bi događaj ili nečije gostovanje
A jedva da se skupilo desetak ljudi

Užasavala je zatvorenost, povučenost u sebe, učmali duh
Koji svašta projektuje, smišlja, izmišlja
A ne vidi lepotu koja je stvorena

Počelo je to sve više da je umara

Sve češće i sve ranije je zatvarala svoj „atelje“ ili „galeriju“
Kako je nazivala svoj prostor

I odlazila negde na određeno vreme

Pa se vraćala
Pokušavala ponovo

Ali nije išlo

Ljudi nisu imali sluha

Koliko se samo puta zapitala – za koga ja ovo radim, čemu –

Svega nekoliko puta je bilo baš onako kako je sanjala
Puno dvorište
Ili puna sala
Razgovori, smeh, divna energija

Ali, najčešće prazno, tišina

Prostor sa najviše duše u tom gradu
Kome su jedino falili ljudi
Pravi ljudi

Ni u šta se nije razočarala koliko u to što joj ta ideja nije uspela
A sve što je bilo do nje, uradila je
Ubeđena da će time nešto da promeni u svom gradu
A nije promenila ništa

Odselila se

Kuću još nije prodala

Ponekad se vrati

Gleda to dvorište, zidove, sve

Sve kao stvoreno da uvek bude puno, da se nešto dešava
A ne dešava se ništa

Već godinama

Kao ni u tom gradu

Da su mnogi stali uz nju
Sve bi bilo drugačije

I možda bi uspela da spase i pokrene mnogo šta
Mestom koje je stvorila i podarila im

Nisu prepoznali

Nisu je prepoznali

I to je najviše boli