Prošao sam kraj bioskopa ”Sloboda“ (pre oslobođenja ”Evropa“), debela, stara Ciganka, baba Ruža, sa izbledelom crvenom maramom na glavi, sedela je kraj visokih izlaznih vrata (desno od ulaza i biletarnice, iza kojih je dopirao ton filma: ruski i engleski glasovi, i muzika), na svojoj šamlici, sa kotaricom punom suncokreta i semenki od duleka na krilu: odozgo su bili fišeci od novina i dve čaše, mala za suncokret i malo veća za semenke; pre ulaza i posle, kada su posetioci izlazili, ona je vikala: Suncokret, suncokret, ajde Dragane, kupi malo jebele, kod baba Ruže! Kraj drugih izlaznih vrata, sa uvetom naslonjenim na njih, stajao je baba-Ružin retardirani sin, ludi Toza: u jednoj ruci je držao svoj obavezni rekvizit – štap za pecanje (običan drveni štap za koji je bio zavezan kanap oko dva metra dug, bez udice;  takvim priborom on je pecao na Neri i Karašu, ali i, što je posebno voleo, u barama po ulicama, posle kiše; kada bi ga neko upitao da li je nešto upecao, Toza bi se veselo kreveljio i iz njegovih usta je dugo izlazilo: Ima ‘ibe, ima ‘ibe, ‘ibe, ‘ibe).

U bioskop je često (svakog utorka, četvrtka i nedelje) išao apotekar Šmic, Leon Šmic (tokom rata je nekoliko puta dao lekove partizanima, pa je posle l. oktobra 1944. godine mirno nastavio da živi u gradu, drug Cvetković mu je dao papir koji ga je zaštitio od internacije), sa ženom Gizelom. Stari blagajnik Kosta Bojačin  im je uvek čuvao i prodavao karte: 12. red, levo, sedišta 1 i 2.

Apotekar Šmic je sedeo uspravno, gotovo da se nije pomerao tokom čitave projekcije (kako je bio visok čovek, obično iza njega niko nije sedeo; ponekad su ga mangupi gađali zgužvanim kartama, da bi videli hoće li da reaguje, da se okrene: on to nikada nije činio, ali zato redar, debeli Karlo, jeste – mangupe bi hvatao za uši ili šije, zavisi od uzrasta, i izvodio ih iz sale; u tišini, čula se lupa drvenih sedišta koja su se naglo podigla i ponekad glasovi: Nisam ja, pa nisam ja, čika Karlo, nisam ja), na kolenima mu je bio šešir (leti slamnati, svetložut, kao mesec je sjajio pod snopom providne sivobele svetlosti sa mnogobrojnim sjajnim iskrama), a leva ruka, što je mirisala na kolonjsku vodu 4711, u krilu gospođe Gizele, između njenih hladnih dlanova.

Nedaleko od apotekara Leona Šmica i gospođe Gizele, na drugom kraju istog reda, sedeli su Rusi, Irina i Georgij Stradeckij, koji su takođe redovno (do oslobođenja) posećivali ”Evropu“.

Otac i majka su takođe često išli u bioskop, pre rata, (mene je otac vodio da gledamo film ”Pustolovine Marka Pola“ sa Gari Kuperom u glavnoj ulozi, ”As Dramond“, najveći avijatičarski film svih vremena…), ali posle nisu; otac je govorio da su novi žurnali isuviše dugi: Moja bešika može da izdrži film, ali onako dug žurnal i film – ne. Kada bih majku upitao kakav su film gledali ona i otac, ona bi mi rekla naslov i ukratko ispričala sadržaj filma; pre rata mi je pomenula filmove: ”Tri ratna druga“ sa Robertom Tejlorom u glavnoj ulozi, ”Herojska kavalkada“ sa DŽemsom Kegnijem i Hemfri Bogartom, ”Bludna zora“ sa Žan Gabenom, ”Himna ljubavi“, ”Ne zaboravi me“…

Čika-Slobodan je sam išao u bioskop i to samo kada se prikazivao Čarli Čaplin. Toliko se on smejao malom skitnici, do suza, da je često, gušeći se od smeha, padao sa stolice, što je još više uveseljavalo sve one koji su sedeli u njegovoj blizini (sa platna ih je nasmejavao bledi, mršavi Čaplin, sa Hitlerovim brkovima, a u sali debeli, rumeni kasapin: koji  pada sa sedišta, ustaje, seda i opet pada, briše suze, glasno se zacenjuje i kikoće, pa svojim krupnim šakama veselo udara po ramenima sve one koji su u redu ispred njega; kome debeli Karlo dobronameno dobacuje, kada već svi u sali više pažnje posvećuju debelom kasapinu nego Čaplinu: Mir, Lalo, umrećeš od smeha! Evo, Joca grobar te samo merka, uzima ti meru).

Kada je gospođa Gizela Šmic umrla, apotekar Šmic nekoliko meseci nije odlazio u bioskop, a onda je opet počeo, na nagovor kinooperatera Time (koji je imao naviku da tokom projekcije skokne do obližnje ”Kasine“ i tamo za šankom popije rakiju: koliko rolni filma – toliko rakija), i ponovo gledao sve filmove, osim filmova Čarli Čaplina: levu ruku je držao na praznom sedištu broj 2; sledećeg dana, u predvečerje, kraj grobnice familije Šmic, apotekar je svojoj pokojnoj ženi (Servus, Gizi.), pored onoga što se desilo u toku dana, obavezno prepričavao film od prethodne večeri.

“Izmedju Nere i Karaša”, Narodna knjiga, Beograd 2003. “Zwischen Nera und Karasch”, Matthes und Seitz, Berlin 2013.