Zapisano metkom

jako me smeta što
sad ležim i k tome još malo u krivo
i što dozvolio sam
da onaj preko
umjesto mene odluči što je pravo
pa je li to fer
da sabijen pod kubik zemlje
ležim u neznanju
i ne spoznam dokučivu istinu o tome
tko je bio u krivu
i tko u pravu
nije bio
da tu u mraku još jednom umrem
od radoznalosti
da mi se crijeva omotaju oko kičme
da se grčim od nemoći
kao dijete podno visoka zida
što ne vidi svijet kojemu se zaputilo
hodeći
malo krivo
malo pravo
da cilja svoga ne dočekam
tek na korak do njega